Priča o „iznenadnoj smrti“ jedne firme: Jedan potpuno promašen stečaj

U slučaju „Beka“ oni koji su trebali da pomognu pribegli su kontraterapiji, da bi „pacijent što pre preminuo“, a zaostavština  bila razgrabljena u ostavinskoj raspravi

 Piše: Milenko Vasović

Neke firme je gotovo nemoguće uništiti. Ma koliko se sistem i razni hohštapleri upinjali da ukopaju bogatog pokojnika nekad jednostavno ne ide! Takav je slučaj sa bivšom beogradskom konfekcijom „Beko“. Uništavaju ih već dvadeset i kusur godina, a oni na računu imaju 30 miliona evra. Imaju i nešto preostale imovine, pa će cifra biti i uvećana. Beogradske konfencije „Beko“, koja je osnovana još u vreme Kraljevine Srba Hrvata i Slovenaca, odavno nema. Fabrike, odmarališta, robne kuće i prodavnice su rasprodati, oprema uglavnom pokradena, radnici su odavno otpušteni. Ostao je još stečajni upravnik, ko zna koji po redu,  i novac u bankama. I akcionari kojih ima 4 535. Oni su vlasnici 60 odsto akcija bivše firme, dok 40 odsto pripada državi.

Tim akcionarima treba da pripadne i 60 odsto od ukupne sume. Na ovih 30 miliona evra treba dodati još najmanje četiri, pet miliona za koliko će biti prodata preostala robna kuća u Knez Mihailovoj ulici u Beogradu, a tu je i 450 hiljada evra za koliko je, 25. aprila, prodata fabrika u Lazarevcu. Ako pretpostavimo da će ukupna suma narasti na 35 miliona evra, kolika su minimalna očekivanja, akcionarima Beka treba da pripadne  oko 21 milion.

Ali, pre nego što nastavimo priču o akcionarima valjalo bi videti kako je moguće da jedna firma sa tolikim kapitalom bude oterana u stečaj, odnosno uništena. Nije stečaj ništa nepoznato ni nenormalno, to se događalo i većim firmama i u Srbiji i u svetu. Ali ako uporedimo firmu sa jednim živim organizmom možemo reći da je „Beko“ „umro iznenada“,  dok je još bio u snazi i da je „njegova smrt“ iznenadila i stručnjake. U slučaju „Beka“ oni koji su trebali da pomognu pribegli su kontraterapiji, da bi pacijent što pre preminuo, a zaostavština  bila razgrabljena u ostavinskoj raspravi.

Stečaj firme proglasio je 2003. godine Trgovinski sud u Beogradu na čijem čelu je tada bio Goran Kljajević. „Beko“ je bio u problemima, minule sankcije i ratne godine, raspad Jugoslavije učinili su da firma zapadne u teškoće. Dugovanja su bila nešto manja od pet miliona evra,  a vrednost preduzeća je procenjena na 47,8 miliona evra. Bezmalo deset puta su bili manji dugovi od vrednosti preduzeća.

I laiku je jasno da je prodajom dela imovine dug mogao biti namiren, a da je preduzeće moglo da preživi i nastavi rad. Za one koji ne znaju, „Beko“ je nekada oblačio dobar deo bivše Jugoslavije, o Srbiji da i ne govorimo. Bila je to kvalitetna roba, srednja klasa se tu, uglavnom, oblačila. Mada, ima neke logike, ubijaš srednju klasu, ubijaš i one koji je servisiraju.

Još malo o dugovima Beka. Kada je stečaj otvoren potraživanja poverilaca u koja spadaju i potraživanja 1 500 zaposlenih u ovoj firmi   iznosila su 17 miliona evra. I sva su priznata i isplaćena i to sa zateznim kamatama, što je dostiglo fantastičnih 35 miliona evra. Kada je veći deo  imovine prodat  i svi dugovi namireni ostalo je još 30 miliona. Koliki je to novac najbolje se vidi ako se uporedi sa onim što država daje za podsticaj malim i srednjim preduzećima. U prošloj 2016. godini država je za ovu namenu „opredelila“ 350 miliona dinara ili oko 2,8 miliona evra. Dakle 11, 12 puta manje nego što trenutno ima na računu propale firme u stečaju. Pa da li je to normalno? Ili država premalo daje za podsticaj privrednicima ili je na računu „Beka“ ostalo premnogo para. Biće da je i jedno i drugo.

Očigledno je da je u slučaju „Beko“ preovladao interesni pristup grupe ili pojedinca, a opšti, državni interes je gurnut u stranu. Taj pojedinačni interes je i sada dominantan. Jer, upravljati sa 30 miliona evra tuđih para je retka privilegija. Od toga korist imaju samo pojedinci koji potpisuju i odobravaju ugovore i banke kod kojih su oročena sredstva. Država je propustila priliku da preduzeće sa tolikim kapitalom postavi na noge, da sačuva deo imovine i više stotina radnih mesta. Čak i kada je „Beko“ oteran u stečaj država je, kao jedan od suvlasnika, opet  mogla da iznađe način i onoliku zgradu ispod Kalemegdana iskoristi za opšte dobro. Da je, na primer, pretvori u obrazovni centar, u studentski dom, u nešto od čega bi pokolenja mogla imati koristi. Zgradu kao što je „Beko“ sa hiljadama i hiljadama kvadrata sadašnja država nema snage da izgradi. Tu je, na primer, mogao da se  obezbedi prostor za dodatni broj studenata informacionih tehnologija za kojima vlada ogromna potražnja i u zemlji i u svetu.

Ne, država nije imala interes. Zapravo, mi i nemamo državu, postoji samo nešto što se tako zove i prostor kojim upravljaju čas ovi čas oni, bez ikakve sinhronizacije, plana i brige za ljude i za budućnost.

N1 screenshot

Bivši radnici „Beka“ nisu, kao ni cela tekstilna grana imali neke naročite plate. Njihove penzije sada su male i oni traže od Vlade Srbije i stečajnog upravnika da se polovina od tih 30 miliona odmah podeli akcionarima, a ostatak da sačeka kraj stečaja i onda da se raspodeli između države i akcionara. Ali… „Beko“ je uništen jednom, imovine su se dokopali drugi, međutim konto na računu kao da i dalje privlači lovce na „porodični nakit“. Sada se najednom posle protoka svih rokova pojavljuje  državna institucija koja tobož polaže pravo na imovinu Beka, pa samim tim i na onih 30 miliona evra.

Nekome moćnom je zaigralo oko na taj plen. Zato se fingiraju sudski postupci da bi stečaj trajao što duže, da bi  se novac vrteo daleko od očiju pravih vlasnika. Da bi se u toj igri moći i nemoći,  igri nerava i vremena možda negde i zaturio. Recimo u nekom nenaplativom potraživanju neke nelikvidne banke.

Zidanje Skadra na „Beku“

Na mestu nekadašnje fabrike „Beko“ ispod Kalemegdanske tvrđave treba da nikne hotelski i stambeno-poslovni kompleks veličine 140 hiljada kvadrata.  Novi vlasnik bivše beogradske konfekcije, grčka firma „Lamda development”, koja je plac i zgrade platila 55,8 miliona evra, najavila je još davno da će u čitav projekat uložiti 280 miliona evra. Izgradnja iz sudskih i administrativnih razloga kasni i pitanje je kada će započeti i kada će biti završeni. Bitnije od toga je što neki stručnjaci opominju da se projekat nikako ne uklapa u ambijent tvrđave. Arhiterkta Aleksandra Banović, dugogodišnji direktor Zavoda za zaštitu spomenika kulture smatra da je nedopustivo da se bilo šta zida na toj lokaciji jer ona prirodno pripada Beogradskoj tvrđavi, spomeniku kulture od izuzetnog značaja.

Izvor: BIZLife magazin

Foto: YouTube screenshot

Piše: Milenko Vasović