Na šta su sve Argentinci bili spremni da odu na Mundijal?
Svetsko prvenstvo u fudbalu je završeno, a titulom i peharom okitili su se Argentinci kojima je fubal izgleda – sve.
Stotine hiljada pripadnika ove nacije slavilo je svuda širom Argentine, a ulice su bile preplavljene ljudima u plavo-belim dresovima koji su bodrili igrače koji su ih učinili ponosnim.
Stanovnici su u velikoj euforiji slavili uspeh kom je značajno sudelovao Lionel Mesi. Fudbalski as je stao rame uz rame Dijegu Maradoni budući da je svojoj državi doneo titulu najboljih na planeti. Dijego je doneo drugu, a Leo treću. Argentinci su u to ime iskazali veliku zahvalnost Mesiju, koji je u finalnoj utakmici postigao dva gola.
Oni koji su imali malo više sreće, ovaj uspeh posmatrali su sa tribina katarskih stadiona širom Dohe. S obzirom da cena ove privilegije košta i po nekoliko hiljada dolara, Argentinci ne kriju da su morali nečega i da se odreknu. Fudbal je u Argentini sve, pa njima to i nije toliko teško palo.
Svetsko prvenstvo u fudbalu (AP Photo/Julio Ruiz)
Novinar Aleksandar Gligorić u svojoj reportaži o navijačima iz Katara kaže da je pravih navijačkih priča malo, ali da jedna nacija prednjači u svemu. Pogađate koja?
Gligorić se upution na „čudnu adresu. Metro do poslednje stanice, pa još satak autobusom, pa malo i pešice i tu je. U pravoj pustinji. Do nekih stadiona odavde treba i više od dva sata“.
Nije u pitanju navijačko selo već ogromno naselje u stilu kasarne. Opasano visokim zidom da se sa puta ne vidi baš sve unutra, sačinjeno je od nekoliko stotina identičnih trospratnica sa ukupno oko 2.000 stambenih jedinica. Unutra je sve isto. Sve pod 90. Tu će posle prvenstva živeti hiljade radnika iz Indije, Pakistana, Nepala, Filipina koji čine većinu populacije Katara, opisuje situaciju novinar.
„Prodavali su kola i kuće“
Ovo je najjeftiniji smeštaj koji je mogao da se nađe legalnim putem u Kataru. Dan je pauze na prvenstvu pa nije ni nešto živo. Ali odmah je jasno ko ovde vodi glavnu reč. Plavo beli dresovi i majice dominiraju.
“Ljudi u Argentini su prodavali automobile i kuće da bi došli ovde. Znam ih lično. Išli smo u druge države da radimo da bismo zaradili i uštedeli za ovo. I onda vidim one Holanđane. Došlo ih 1.000 na Mundijal?! A u pitanju je bogata zemlja poput Engleske i ostalih evropskih… Ne razumem. Zašto? Bogatiji ste od nas, bliže vam je, a nas iz siromašne Argentine dođe 40.000. Možda smo mi previše ludi za fudbalom. Ali, ovo nije samo fudbal za nas. Da sada u Argentini pitate nekoga da li želi da nam ozdravi ekonomija ili da budemo prvaci sveta u fudbalu, većina će reći ovo drugo“, govori Gabrijel, argentinski navijač, dok stavlja na leđa džinovsku torbu da bi se smestio u novu sobu.
Kako je stotine hiljada Argentinaca proslavilo osvajanje Svetskog prvenstva (VIDEO)
Argentina fans, Svetsko prvenstvo u fudbalu (AP Photo/Thanassis Stavrakis)
Jedan od njegovih prijatelja kaže da su došli ovde zato što je najjeftinije. Soba je 82 dolara, a predviđena je za dve osobe. Dakle, oko 40 evra dnevno po sobi za smeštaj, a to nigde više u Kataru ne postoji. „Naravno, nas spava i po petorica. Digli su ruke od kontrola i pustili nas na miru“, kaže on.
Na pitanje novinara da li im je tesno da spavaju petorica u jednoj sobi, on odgovara: “Tesno? Je l’ znaš da sam mesecima radio u Americi i spavao sa još dvojicom ortaka u kolima da bih uštedeo za ovo?“.
Svi su braća, a Leo je „svetinja“
“Pa u Brazilu pre osam godina smo svi spavali u kolima. Najbolje da ću Brazilcima još da dajem pare za smeštaj. Istuširaš se na plaži, obaviš ono što treba gde možeš i to je to. Znaš kako su nas pre neki dan gledali Arapi ovde na nekoj fensi plaži kada smo krenuli da se kupamo šamponom. Tad još nisam imao smeštaj…Ovde smo svi braća. Ako neko nema smeštaj, pošalje poruku nekome ko ima, to ide dalje u grupu i svima se nađe smeštaj. Nijedan Argentinac neće ostati bez krova nad glavom, kunem ti se. I tu ne mislim samo na nas nekoliko. Većina ljudi ovde su takvi“.
Gligorić nastavlja priču o hrani i napominje da u naselju i nema mnogo toga da im se nudi. Indijci drže kioske sa kafom i pecivima „na kojima je od priloga najčešće muva“. Dva takva peciva i kafa su oko 15 evra.
„Probao sam, užasnog je ukusa, prezačinjeno sa nekom (kažu) piletinom unutra, pa uz taj ukus slobodno može i muva da prođe“, piše novinar Mozzartsporta.
View this post on Instagram
Leo Mesi. Obožavaju ga. Jedan od njih ima istetoviranog Mesija na butini. Naravno, uz Maradonu. Neće da pričaju mnogo o nastavku Mundijala.
“Kad smo izgubili od Saudijske Arabije, pomislio sam na 2002. i da ćemo isto proći. Srećom, ova Argentina je drugačija. Nikada nismo ovako srčano igrali. Ona pobeda nad Brazilom na Marakani je promenila psihu. Ranije smo imali veće zvezde, ali nismo ovako igrali. Na prošlom Mundijalu nas je vodio onaj idiot Sampaoli i bilo je nemoguće bilo šta uraditi“, kaže Martin, jedan od sagovornika.
Ulaznice su blago
Jedini razlog za nespokoj u ovom treutku su ulaznice. Nemaju ih svi. Lukas nema kartu i svako malo „rifrešuje“ na telefonu FIFA kanal ne bi li uhvatio neku ako se pojavi. Ptam ga šta će ako…
“Nabaviću je! Ne sumnjaj u to. Neodlazak na stadion nije opcija. O tome ne razmišljam. Kako znam i umem ću doči do ulaznice“, samouverenim tonom kaže momak koji navija za Čačaritu.
Procena je da se u ovom naselju trentuno nalazi oko 2.000 Argentinaca. I Argentinki. Odmah u oči upada je da priličan broj i pripadnica lepšeg pola ovde. Parovi, braća i sestre, rođaci, ili devojke u samostalnoj režiji… Ima ih baš mnogo, nema mnogo kinđurenja već klasičan navijački dres kod. Dres, majica, trenerka…
Manuela je Argentinka koja već tri godine živi na Novom Zelandu. Mogla je da priušti i skuplji smeštaj, ali kaže da ovo ovde ima dušu.
View this post on Instagram
“U Argentini je plata 500 dolara. Mesečno. A bilo je potrebno makar 5.000 za najjeftiniju opciju da dođeš ovde. Od poznanika sam čula da je i tvoja Srbija slična sirotinja kao Argentina pa me valjda razumeš. Na Novom Zelandu zaradim 1.000 dolara. Sedmično. Zato mi je i bilo lakše da priuštim karte nego ljudima iz domovine. Platila sam 4.000 dolara za svih sedam karata. Od grupe do finala. Ja to tamo zaradim za mesec“.
„Vreme je da ih ostavim da žive svoj život. A znaju da ga žive. Zavidim im. Bože, koliko samo vole Argentinu i Mesija. Koliko im je lepo i koliko im malo treba. Ako je on najbliži ljudima od svih bogova, onda su oni najbliži životu u punom sjaju od svih ljudi“, završava svoju priču Aleksandar Gligorić.
Izvor: Mozzartsport
Foto: Beta/AP
