Lični brending i tržišna rentabilnost

Za profesora Zeca, uspeh na tržištu rada ne počinje od eksternih faktora, već od unutrašnje revizije. On uspeh definiše kao sposobnost pojedinca da postane „vlasnik“ sopstvenog potencijala, bez obzira na trenutne trendove zanimanja.

„Ono što je osnov uspeha je da čovek prvo pogleda u sebe i kaže: ‘Ja zaista imam taj potencijal.’ Taj potencijal koji imam trenutno na tržištu nije nešto rentabilan, ali ako dođem do vrha, svako ko je dogurao do vrha svog potencijala je uspeo. Uspeo je da se očoveči, a usput je uspeo i da se podigne na lestvici – ako je reč o dohotku, o plati, o društvenom statusu.“

Kako razmišljaju budući milioneri: 6 osobina koje otkrivaju uspešne ljude

Profesor Zec povlači jasnu granicu između onoga što je „popularno“ i onoga što je „profitabilno“ na duge staze, savetujući mlade da postanu inženjeri sopstvenog kapaciteta.

„Prvo treba upoznati sebe. Kad sebe upoznaš i maksimiziraš korisnost, onda si kao inženjer koji iz rude izvadi maksimum. I prema sebi treba biti iskren. Što si objektivniji prema sebi, više ćeš izvući iz sebe. A onda kad doguraš do 90% kapaciteta, ti si već nešto rešio u smislu plate… što je ljudima neki cilj“, kaže on za BIZLife.

Korporativni sistem vs. ručno upravljanje

Kao stručnjak koji posmatra državu kroz prizmu preduzeća, Zec upozorava na pogubnost modela u kojem mehanizmi ne postoje, a odlukama se upravlja ad-hoc, sa vrha, bez obzira na pravila struke i logiku sistema.

„Mora se napraviti mehanizam da sistem funkcioniše, jer se ovde vlada ručno. Srbija liči na kamion čiji je motor star i u kvaru, a na čiju su se karoseriju popeli svi, i ubogi, i pametni, i nepametni, pa se sad bore oko toga ko vozi. Dok jedan viče: ‘Pusti mene malo da vozim’, onaj odozgo mu odgovara: ‘Siđi pa poguraj’, ali niko neće da siđe, uz izgovor: ‘Mi smo tebe izabrali da voziš, a ne da guramo’.“

Foto: Freepik/muhammad.abdullah

Ovaj nedostatak sistemske podrške dovodi do situacije u kojoj se, umesto stvaranja nove vrednosti, energija troši na preraspodelu onoga što već nestaje.

„Društvo ne shvata da ništa nije uradilo ako iz svakog pojedinca ne izvuče onaj stvaralački višak. Umesto toga, ovde se vrši redistribucija sve manjeg dohotka. Srbija danas liči na kazan koji niko ne puni, dok se oko njega svi otimaju: jedan drži kutlaču, drugi čuva meso, treći kupus… Na kraju će se taj kazan prevrnuti i sve će se prosuti.“

Inflacija diploma i „pena party“ 

Kada se tržište preplavi bezvrednim sertifikatima, jedina prava valuta postaje politička lojalnost. Profesor Zec oštro kritikuje devalvaciju znanja koja direktno ugrožava konkurentnost domaće ekonomije.

„Danas najvrednija dokumentacija koja se izdaje nisu diplome, već članske karte, dok je obrazovanje postalo tek usputni prirepak toj partijskoj knjižici. Najopasnije i najpogubnije je to što ljudi kupuju diplome kako bi ušli u Ministarstvo finansija ili diplomatiju. Kad vidite ko tamo sedi i kako se odlučuje, to više nije država, to je ‘pena party’.“

Revitalizacija nacije kroz pojedinca

Na kraju, profesor Zec nudi rešenje koje nije kolektivno, već duboko individualno. Revitalizacija nacije nije moguća bez povratka dostojanstva pojedincu i prestanka kolektivnog samozavaravanja u kom smo „uvek lideri“, dok nas realnost u prodavnicama i na platnim spiskovima demantuje.

„Prvo moramo pogledati u sebe i biti barem toliko dostojanstveni da budemo iskreni prema sopstvenom ogledalu. Možemo da ćutimo i lažemo druge, ali nemojmo lagati sebe. Kod nas je laž postala kolektivna disciplina, lažemo se kao pojedinci, kao preduzeća i, na kraju, kao država. Tek kada jedan narod smogne snage da pogleda istini pravo u oči, on dobija šansu da se zaista podigne.“

Zec zaključuje da je Srbija izgubila svoj magnetizam,od centra koji je privlačio najveće umove regiona, postala je tranzitna stanica. Da bi se to promenilo, potrebno je više od marketinga, potrebna je istina, ma koliko ona bila skupa, baš kao i oni čuveni srpski čvarci koji su, kako profesor lucidno primećuje, postali skuplji od crnogorske pršute.