Kako povećati natalitet u Srbiji ili ćemo svi pod (afričku) šljivu?

Piše: Nataša Mijušković

Svake godine u Srbiji nestane jedno  mesto veličine Kikinde, Zrenjanina, Negotina, Prijepolja, Ivanjice, Knjaževca… Od 169 opština, samo u osam zabeležen je pozitivan prirodni priraštaj. To su već opšta mesta svakog novinskog teksta. Konkretno, podaci iz 2016-te, a mogli bi, sigurno, da se pronađu i u statistici iz 2015, 2014, 2013… i tako sve do 1992. godine! Nekada prosečna četvoročlana, prosečna porodica u Srbiji odavno ima člana manje.

Skoro četvrt veka, u Srbiji više ljudi umre nego što se rodi.  Za to vreme, u kojem smo postali jedna od najstarijih nacija u Evropi, obrađivali smo statističke podatke, deklarativno upozoravali da kao narod nestajemo i, ono što izgleda najbolje znamo, donosili strategije koje ne primenjujemo. Poslednja Strategija rađanja iz 2008. godine nije primenjivana, a sada će, najavljuju nadležni, biti izmenjena. Da nešto zaista želi da uradi po tom pitanju, nova Vlada najavila je imenovanjem Dr Slavice Đukić Dejanović za ministarku bez portfelja zaduženu za populacionu politiku. Demografski savet, koji treba da bude formiran, predložiće kako, korak po korak, može da se promeni demografska slika zemlje.

Nismo ekonomski snažni kao Rusija da bismo davali podsticaje od 10 000 dolara za rađanje drugog deteta ali, možemo li biti hrabri kao Danska? Ko je taj ko će, bez uvijanja, ovde poručiti građanima ono što je Kopenhagen svojim sugrađanima: “Jebite se za Dansku”. Posle tog video spota koji je naišao na opšte odobravanje, ali i spotova koji su usledili, Danska će, ovu godinu, pamtiti po bejbi bumu! Sve dok, kao Danci, ne pređemo s reči na dela, i dalje ćemo govoriti o kompleksnosti problema, potrebi da na njegovom rešavanju zajednički radi više ministarstava koja će, kako to obično biva, krivicu, kao ping pong lopticu, prebacivati jedni na druge. Poslodavci će, u međuvremenu, i dalje tražiti “zakletvu” buduće zaposlene da neće ostajati u drugom stanju prvih nekoliko godina, otpuštati trudnice, a porodilje će se, ako se uopšte vrate na posao, osećati ne samo kao da su promenile radno mesto, već i grad i zemlju. Ako su dobro organizovane, još dok su na porodiljskom odsustvu svratiće u najbliži vrtić i staviti dete na listu čekanja kako bi ga, na primer, kad napuni tri godine, čekalo mesto – jer vrtića nemamo dovoljno ni pri negativnom prirodnom priraštaju.

Da li je, govoreći o ranjivim grupama, neko ikada spomenuo trudnice i porodilje? Jednokratna finansijska pomoć porodiljama neće ništa promeniti, ali je, odlukom da se umanji ili, kada kasni (kao u nekim lokalnim samoupravama), pokazatelj namere države. Da li je u zemlji koja ima više stoke i automobila nego ljudi neko nešto preduzeo povodom činjenice da u oko 1 500 naselja nije rođeno nijedno dete? Ili, zbog odlaska  iz zemlje stotine hiljada ljudi na vrhuncu reproduktivne zrelosti? Poražava podatak da je, pre dve godine, bilo mnogo više pobačaja nego rođene dece, baš kao i činjenica da Ministarstvo prosvete nikako ne uvodi reproduktivno zdravlje i seksologiju kao obavezni nastavni predmet. Najteže će se rešavati pitanja koja nemaju “resore”: svest o planiranju porodice, otuđenost, razmaženost novih generacija … Ako ne bude brzog i sistemskog rešenja svi Srbi će, zaista, uskoro stati pod jednu šljivu. A onda ni afrička šljiva neće biti od koristi.

Izvor: BIZLife