INTERVJU Matija Dedić: Arsen mi je dao prvu ploču

Počeo je u klasičnoj muzici, zaljubio se u džez a sada uživa u izvođenju pesama svog oca

Čini se da, nekako tradicionalno, proleće u Beogradu pripada Matiji Dediću. Prošle godine u aprilu, zajedno sa majkom Gabi Novak, jednom od retkih naših muzičkih diva, održao je koncert, zapravo omaž, ocu Arsenu Dediću. Ovog maja, ponovo će izvoditi njemu najdraže Arsenove pesme. U razgovoru za BIZLife ne krije da koncerti ovde za njega imaju posebnu draž. „Ja već dugo godina sviram u Beogradu. Imao sam predivne koncerte sa ocem i uvek kažem da sam, nevezano od toga što sam njegov sin, imao retku privilegiju da budem i njegov pijanista. Naša saradnja započela je 2005. upravo ovde, kada se on nakon puno godina odlučio da ponovo dođe u Beograd. Sa Gabi sam imao možda i najlepši koncert, na Jazz festivalu gde smo, isto veče, nastupali mi i ’Sekstet Marković – Gut’… Tako da me za ovaj grad vežu neke od najlepših uspomena , sa poslovne strane. Ovde imam i rodbinu, ovde živi moj stric Milutin; moj rođak Žarko koji mi je jako blizak je ovde studirao. Dolazio sam još kao tinejdžer, slušao Pet Metinija… tako da je Beograd definitivno ’moja priča’. Volim da mu se vraćam jer vaša sredina ima još nekog duha koji je kod nas, iz raznih razloga, nekako izgubljen“.

Album koji će izvoditi 20.maja u Sava centru, „Matija svira Arsena“, snimio je neplanirano. „Nakon Arsenove smrti, otkazao sam sve svoje nastupe u narednih mesec dana. Termin u dvorani ’Lisinski’ u Zagrebu bio je predviđen za jedan potpuno drugi projekat. Noć pre, odlučio sam da ću u ’Lisinskom’ odsvirati Arsenove pesme koje su mi pod prstima i koje najviše volim. Album traje toliko koliko sam tog dana i svirao, 45 minuta. Sada kada pogledam, sreća je da je taj album i bio snimljen. Bio sam u stanju u kom sam bio, uslovi za muziciranje su bili neverovatni i sve je rezultovalo albumom koji je, po mnogima, nešto najbolje što sam ja ikad napravio. Komercijalni uspeh je bio potpuno neplaniran, dobio je nagradu za najbolji album u Hrvatskoj i istovremeno bio najprodavanije izdanje, što je još čudnije jer je na drugom mestu bio Dejvid Bouvi i ’Blackstar’. Sve što sam pokušavao sa svojom muzikom ili sa interpretacijama tuđe muzike, uspeo sam sa očevom. Valjda je tako trebalo i biti“, priča Matija.

Arsenovih hitovima daje poseban „šmek“, jer nešto što su prvobitno bile šansone svira u svom džez maniru. Na pitanje kako se zapravo obreo u džezu, priznaje da to ni njegovom ocu u prvo vreme nije bilo jasno. Kako kaže, Arsen baš i nije bio srećan kada je njegov sin, sa 18 godina, nakon ozbiljnog bavljenja klasičnom muzikom, nagrada i mogućnosti odlaska u Rusiju, odlučio da počne nešto novo, ispočetka. „Koliko god da je voleo Koltrejna, Dejvisa i Džereta, nije bio zadovoljan mojim muzičkim odabirom. S druge strane, upravo mi je on dao ploču Kita Džereta kada sam imao 16 godina, što je bio momenat kada sam ja čuo nešto najdivnije na svetu. Već kroz godinu ili dve sam odlučio da upišem ’Džez Akademiju’ u Gracu i Arsena sam razuverio kada je shvatio da sam se zaista zaljubio u džez, da ga vežbam još i više nego klasičnu muziku. Arsen je pre svega bio veliki radnik, kada je video da me ta strast drži, to mu je bilo dovoljno. Gabi je uvek bila žena kolektiva, ’hajmo u kombi da putujemo’, tako je da bila sklonija i tom načinu života i toj muzici… Moj otac je mi poslednje dve sezone naših nastupa govorio da mu ni ja više ne trebam i to mi bilo potpuno jasno. Na onim bisevima nakon koncerta, on bi ostajao sam na pozornici i u tome jeste bila njegova snaga – jer mu nije bilo potrebno ništa. On bi samo došao, u crnom, seo za klavir, svirao, pevao i svi su uživali. Ja sam srećan što mene i dan danas drži ta ljubav prema džezu, zapravo neka vrsta fanatizma, isto kao i tada pre skoro 25 godina“.

Od etikete sina Arsena Dedića i Gabi Novak nije mogao da pobegne ali, kada čujete sa koliko ljubavi i poštovanja priča o njima, jasno je da zapravo nije ni imao od čega da beži. Danas je i sam otac, i to jedne tinejdžerke, pa se logično nameće pitanje „koliko je to zahtevan zadatak“ i odgovor, kroz smeh: „Jako! Lu je devojčica, zapravo već mala žena, i to nije nimalo jednostavno pogotovo u ovim, čudnim vremenima. Pratim kako se mladi ponašaju na ulici, kako razgovaraju jedni s drugima i moram priznati da mi se to ne sviđa. Ona je počela ozbiljnije da izlazi; prošle godine smo raskrstili i sa muzičkom školom, iako sam je pre neki dan zatekao za klavirom. Znam da joj nije bilo najjednostavnije, kao što nije bilo ni meni. Bez obzira na to što sam bio u velikoj prednosti nad drugima, zbog porodičnog ’bekgraunda’ pronašao sam se u džezu, dakle u potpuno drugačijem filmu od onog u kom su moji roditelji bili. Lu sada sluša rep, jer i ona traži nešto što nije ni šansona, ni filmska muzika, ni Majls Dejvis. U svakom slučaju nije mi dosadno, imam Lu, suprugu Marinu i Gabi koju ’pazimo kako je’. Mada je ona zapravo bolje od svih nas, fantastična je. Imati toliko optimizma, nakon svega što je prošla u životu. Moram priznati da joj zavidim. Posle svega, ona je toliko dobre volje da peva ujutro, naveče, nasmejana je, raspoložena. Sa tri žene nije uvek najjednostavnije ali dosadno mi sigurno nije. Usput nađem vremena i da sviram, snimim CD, održim koncert…“ prepričava kroz osmeh Matija svoj život u „matrijarhatu“.

Na pitanje šta je ono što je naučio u svojoj porodici a čemu danas uči svoju ćerku, momentalno odgovara da joj stalno ukazuje na ljudske kvalitete i poštenje. Priseti se i kako ga ljudi često pitaju da li mu nešto nedostaje od Arsena a, zapravo, jedino što mu fali je to što je prerano otišao od svojih unuka, i Matijine ćerke i Eme, ćerke njegove polusestre Sandre. „Teško je bilo sa Arsenom zadnjih godina, slušati ga šta priča… On je jako otvoreno, čak i u medijima, govorio kako svoju priču privodi kraju. Ja sam uvek mislio „on je takav, mračnjak, pa sad priča tako“ dok se nisam zaista uverio u to da je on osetio da njegov život vrlo brzo više neće ličiti na ono kako je on navikao da živi. Da bude kralj i vladar, okružen obožavateljima. Nažalost, uspeo je u svojoj nameri da ’tu priču privede kraju’. Bio sam ljut na njega i najradije bih mu rekao ’Čoveče, ipak nisi ozbiljno bolestan. S druge strane, ne možeš zauvek da imaš karijeru. Probaj zbog Lu i Eme da ostaneš’. Međutim, i on je shvatio da svojom odlukom da završi svoj život definitivno olakšava svima nama koji smo bili oko njega. Spasio je i sebe od bolničkih ležanja, i Gabi, koja je već u ozbiljnim godinama. Arsen se jednostavno povukao. Jednog leta je samo nestao, kako je i hteo…“ jednako iskreno poput oca, priča i Matija.

Za kraj razgovora, neizbežno se dotičemo i toga kako takav  muzičar nije završio u Americi koja je „kolevka džeza“ već mu je, čini se, sasvim prijatno u sopstvenoj kolevci. I Matija zaključuje ono što i većina ljudi sa naših prostora koji su se okušali u inostranstvu. „Nakon šest godina na fakultetu u Gracu, bilo mi je dosta toga da negde budem stranac. Vratio sam se u Hrvatsku gde je ’još uvek Bog hodao po zemlji’. Bilo je svirki i ja sam, kao mlad muzičar, sebi bez problema mogao da priuštim stan… To mi se, priznajem, omililo. E sad, možda je trebalo tada da odem u Ameriku, i krivo mi je što nisam to pokušao. Ali danas, u 44-oj godini, sa ćerkom, postavljenom karijerom i nekom vrstom sigurnosti, gledam svoje puno bolje kolege u Americi, na koji način žive i koliko bi bili sretni da budu u nekim našim okolnostima, koliko god to sumanuto zvučalo.
Ja bih mogao ponovo u Grac, na ulicu. Ali ne bih voleo da dovedem suprugu i ćerku u takvu poziciju da negde odemo i promenimo sredinu zbog kvazi – pokušaja moje karijere. A onda mene ne budi kući i njih dve budu same. Nije da se opravdavam ali životne okolnosti su me jako vezale za porodicu i ona mi je na prvom mestu. Srećna okolnost je, a valjda sam to i zaslužio, da mogu da biram gde i kada ću da nastupam; da mogu i da odbijem nastup i da radije ostanem kući, kontrolišem gde je Lu i skupljam dojave“, završava raspoloženo i iskreno, kakav on sam i jeste, Matija Dedić razgovor za BIZLife.

Pravo dete svojih roditelja

Što sam stariji, ljudi mi govore da sve više ličim na Arsena, što je valjda i normalno. Mada, mislim da sam ja kombinacija mojih roditelja… Gabi je predivna, ona nema nijednu manu. Zanimljiva je kombinacija „ostrvskog“ mentaliteta, sa Hvara i Berlina, u kom je rođena 1936. za vreme Olimpijskih igara. Jednom prilikom mi je novinar i rok kritičar Peca Popović rekao: „Kada se tvoja majka pojavila, onako plava… to je bilo nešto sasvim posebno“. Potpuno razumem na šta je mislio; Gabi je sa sobom donela taj kosmopolitski duh. S druge strane Dedići, i ja i moj otac i još neki članovi familije, smo „zaguljeni“ kako se to u Dalmaciji kaže. To je taj šibenski rudiment u nama.

Izvor: BIZLife magazin

Piše: Nevena Azinović