I okolo salata
Piše: Darko Soković, izvršni partner za strategiju i razvoj, Propulsion
Gradonačelnik je u medijskoj ofanzivi. Čuo sam i o ratu protiv fantomskih autobusa, i za rušenje Starog mosta, i da bivši, iako njegovi, nisu baš radili kako spada, a čuo sam i kako se glasno ćutalo o četiristo nelegalnih kvadrata na Bežanijskoj kosi – nije to, valjda, za nacionalne frekvencije. Ali ništa me nije pogodilo kao izostanak novogodišnje rasvete: šljaštaće samo od 15. decembra do 15. januara, i to samo u užem centru. Kome je do svetlosnih doživljaja, neka se nagleda tad.
Telo mi je već naučilo da, kao u Pavlovljevom eksperimentu, na prvi znak okićenog Beograda traži sarmu, pečenje i, najvažnije od svega, rusku salatu. I šta sad? Da čekamo pravu zimu? Je li uopšte u redu danas tu deliciju zvati ruskom? A to što volim da sedim u „Moskvi”? Već sam čuo da se „kenseluju” – prezreno isključuju iz javnog diskursa – ruski sportisti i umetnici. Je li došlo vreme i za „kensel” ruske salate i čuvenog hotela? (Hrvati istu stvar zovu francuskom salatom; možda da i mi „Moskvu” rebrendiramo u „Pariz”?!)
Svet je u takvom mentalnom stanju da sve strane biju i bitku za misli, emocije i stavove svih nas, i pored (ili baš zbog) razarajućeg osvajačkog rata u suverenoj evropskoj zemlji. Postaje baš bitno kako se nešto kaže, a malo manje važno šta se kaže.
Saopštavaju iz Fejsbuka da više neće proveravati činjenice u izjavama Donalda Trampa, jer se kandidovao za javnu funkciju, pa više tome ne podleže. Sad, kad je kandidat, sve može. A kad je bio predsednik najmoćnije države sveta, e onda je moralo da se proverava, jer tad je javni interes bio negde drugde.
Ko je u ruke nekoliko privatnih dobavljača stavio moć da se procenjuje šta je sloboda govora, a šta nije?
Mi smo sami, izgleda, stvorili monstruma, jer nismo baš znali u šta se upuštamo. Ističe li vreme vladavine društvenih mreža?
Ijan Bogost za „Atlantik” piše da im je već odavno odzvonilo. Od potrebe za onlajn prostorom da se povežemo s rodbinom i prijateljima, preko umrežavanja s manje poznatima i nepoznatima na Fejsbuku (i posebno krindž na Linkdinu), došli smo do toga da mreže uopšte nisu mreže, nego maltene javno dobro koje okuplja milijarde malih, ničim neregulisanih pojedinačnih medija – a to je svako od nas. Da nas samo okupljaju, ni po jada, nego još kroz duboko problematične algoritme suvereno odlučuju ko će od nas biti vidljiv, ko popularan, ko će imati moć da oblikuje javno mnjenje, a koga niko neće ni primetiti. Logika iza tih odluka dramatično je onespokojavajuća: ako polarizujete pratioce i širite uznemirujuće sadržaje, algoritam vas gura pred oči miliona – plus za vas. Ako širite lažne vesti, pa vam se nakače hiljade komentatora – plus. Ako sejete mržnju i utemeljujete teorije zavere – plus! I eto kako odosmo dođavola.
No, evo, za spas sveta preporučuje se multimilijarder koji je – pored sopstvenog lavaboa ?! – na Tviter uneo i seriju nesuvislih odluka: plati da te verifikujemo, jer apsolutna garancija da su ti namere časne vredi tačno osam dolara mesečno. Dok se narod snašao, neke verifikovane šaljivdžije objave, u ime čuvene farmaceutske kompanije, da je sad insulin u Americi besplatan. Ovi pravi farmaceuti uzmu da demantuju i, dok Tviter nije ni mrdnuo prstom, kompanija izgubi petnaest milijardi dolara – kaznila ih berza. Njih kaznila, Tviter ni pomenula, šaljivdžija se pohvalio na Reditu, i nikom ništa. „Pa eto kad je farmaceutska mafija ojadila onoliki svet”, reći će angažovani čitalac. Stvarno, možda su i zaslužili. Ali što da se kazne samo oni, ili što da kažnjavamo samo taj sektor, a ne i ove s oružjem, recimo? Ili što samo privatnike, a ne i vlade? Rešenja smišljamo, ali ni jedno nije ni sasvim dosledno ni izbliza celovito.
Kreativna rešenja za nerešive svetske probleme inače redovno porađamo kod mene na poslu. Mi sami, očito, više nismo dovoljni: naši vajni kreativci predlažu da pravimo kampanju uz pomoć veštačke inteligencije – pokazala im da tako treba istraživanja „Nove pismenosti”, koja radimo s USAID-om. Javlja se kolega iz jezom okovanog Helsinkija, gde s buljukom Evropljana raspravlja baš o veštačkoj inteligenciji. Sipa novi vokabular koji objašnjava sav haos i lom: današnji tinejdžeri zapravo su skrinejdžeri, superlepkom manjka pažnje zalepljeni za ekrane; njihovi roditelji nisu ni odrasli – jer takvo je vreme – pa smo ih nazvali adultscentima, odraslim adolescentima; sajber-prostor nije više ekosistem, nego egosistem; pojmovi kao dip fejk, dip nud i nudifikacija su nam budućnost i sadašnjost, gde pomoću veštačke inteligencije stavljamo realne osobe u razne životne situacije u kojima one nisu, uključujući i veoma uverljivu lažiranu pornografiju.
Zavrti mi se u glavi. Čovek stvarno mora da se uhvati za nešto poznato. Setim se dečje igre i zarazne pesmice „I okolo salata, i okolo salata, na veliki zbor”, pa sve tako, pevušeći, kažem svom čoveku kod kuće: „Mani rasvetu, gasi Šapića, daj da pravimo tri kila ruske!”
Odem na net, a tamo saznam da su pravi stihovi: „U kolo se lata, u kolo se lata!”
Armagedon!
Izvor: BIZLife Magazin
