Hoću da stvaram
Piše: Darko Soković, izvršni partner za strategiju i razvoj, Propulsion
Godinama svoje vreme delim između Beograda i Sarajeva, pa moja „medijska dijeta” divlja – mora čovek da isprati i jednu i drugu štampu, i jednu i drugu poslovnu, političku, influensersku i svaku drugu scenu.
Danima, evo, čitam reakcije na video „Neću da idem”, gde grupa uspešnih mladih ljudi iz Bosne i Hercegovine objašnjava jednim dubokim, afektiranim muškim glasom zašto želi da ostane u zemlji. Iza ove kampanje stoji jedno omladinsko udruženje, a podršku su joj dali kompanije, mediji, političari. Zašto i ne bi! BiH svake godine izgubi 150 hiljada ljudi koji odlaze u potrazi za boljim uslovima rada i životom dostojnim čoveka. U Srbiji smo radili i računicu: svaki naš visokoobrazovani emigrant košta gotovo 35 hiljada evra, koliko je država uložila u njeno ili njegovo školovanje od osnovne škole do fakultetske diplome; i u BiH i širom regiona suma je uporediva. Zato je hvale vredna svaka inicijativa koja bi ponudila moguća rešenja.
Ali avaj. Umesto da nam dâ, eto, tri slabašna razloga zašto ostati, ovaj video ih nabroji barem trideset zašto otići! Taman dok se čovek zapita je li poenta učiniti crnilo crnjim ili ponuditi novi narativ i tračak nade, komentari na portalima nisu časa časili. Krivi su vladajući, krivi su opozicioni, krivi su oni iz devedesetih, krivi su penzioneri, a vala, i sami mladi ljudi:
„Vama je draže na budžetu staraca da budete i ispijate po tri kafe dnevno. Ustanite, povedite inicijativu, ko će ako neće mlada raja!”
rečima neznanog internetskog delije. Najpre sam mislio da su na tom putu inicijative samo retki, ali me delovanje stotina mladih i ne tako mladih ljudi, pojedinaca i kompanija uverilo u suprotno. Ukupan BDP svih ekonomija Zapadnog Balkana iznosi oko sto milijardi evra, kao jedne Slovačke, a imamo 12 miliona stanovnika više od te male zemlje. Teže ne može, tako da je jedini mogući put – napred.
Tako je i kada govorimo o društveno odgovornom poslovanju. Teško da jedna donacija tamo ili odgovorna akcija ovamo mogu popraviti ovaj višedecenijski jaz.
Nama su potrebne kompanije koje svoj posao obavljaju izuzetno, i iznad izuzetnog, i više nego što tržište zahteva, da bismo divovskim koracima grabili u budućnost.
Zbog tromog državnog aparata, vrednost privatne inicijative u zemlji kao što je Bosna i Hercegovina posebno je vidljiva. Ko je, recimo, znao za tuzlanski aerodrom, osim retkih poznavalaca, pre nego što je tamo krenuo da leti Wizz Air ili mogao da zamisli da će avionska karta do neke evropske destinacije koštati pedesetak evra? A avio-kompanija u ovom slučaju nije učinila ništa revolucionarno, samo je ponudila kvalitet usluge kakav inače nudi po Evropi, radeći svoj posao i bolje nego što je, možda, morala. Ili, na primer, uvođenje 4G usluge u BiH; zemlja koja je brzi mobilni internet dobila među poslednjima u Evropi beleži svega petnaest posto stanovništva koje koristi mobilna plaćanja. Kod zapadnih suseda, u Hrvatskoj, taj broj premašuje pedeset odsto i značajno je porastao nakon ubrzanja mobilnog interneta. Ni ovde telekomi nisu napravili bogzna šta, samo su zahtevali od države da im omogući da pružaju odličnu uslugu, pa im je, na kraju, to i uspelo. Tako su i sarajevska PR agencija Represent Communications, British Council i Centar za istraživačko novinarstvo dobili LGBTIQ indeks nagrade, jer su najbolji u borbi protiv diskriminacije i imaju najveći stepen inkluzije, a nisu morali – želeli su, prosto, izuzetnost i to su sami od sebe i učinili.
Teško je oteti se beznađu, to su me naučile godine putovanja u našoj regiji. Kada kažem da, kao neko na pragu četrdesetih, nikada ne bih otišao iz ovog dela sveta, pogledi variraju od gađenja do divljenja; kada pričamo kako sam ohrabrivao regionalno prisustvo firme najpre u Sarajevu, pa onda i druge, još u kasnim dvadesetim, iako me niko na to nije terao, niti sa Bosnom i Hercegovinom imam porodičnih ili drugih veza – malo ko može razumeti zašto.
Od naredne godine će se Sarajevu i Beogradu u ovom redovnom itineraru mojih poslovnih putovanja pridružiti i Zagreb i Bratislava – kad već Evropska unija neće skoro ovamo, idemo mi tamo. (A i da vidimo šta to Slovaci znaju što mi ne znamo.)
Zato mi je lako da odgovorim neznanom komentatoru na internetu: Stvori ti nešto više, prijatelju, od nepismenog komentara, nešto svoje, nešto što zemlju poboljšava i ljude zapošljava, nešto na šta te niko ne tera, nego sâm hoćeš, pa da pričamo.
Nije stvar u tome šta neću, pa ni da neću da idem iz zemlje, nego ono što hoću. A hoću da stvaram, ovde, sada i svakog dana, sve dok ne budemo stvorili BiH, Srbiju i regiju kakve želimo.
Izvor: BIZLife Magazin
