Filmski stručnjak razbija 3 mita o GLADIJATORIMA
Jedan od najznačajnijih trenutaka u istoriji filma je kada se Rasel Krou, odeven u kožu i mašući okrvavljenim gladiusom, okreće ka koloseumu sa strahopoštovanjem i nemo da vikne: „Zar se ne zabavljate?“ Da, Rasel. Veoma. Bilo da se radi o holivudskim blokbasterima na velikom ekranu, istorijskim TV dramama ili emisijama uživo u Las Vegasu, ljudi vole ideju drevnih gladijatorskih borbi.
Šta tu ima da se ne voli? Ima krvi, znoja i suza. Tu su akcije zamaha, udaranja i sečenja, isprekidane krvlju i obećanjem neposredne smrti. U krvožednim navijanjima pomahnitale gomile, vidimo naše senke.
Međutim, jedan problem je što mnogo toga pogrešno shvatamo. Istorija koju vidimo na TV ekranima je veoma različita od prave istorije. Da bi pomogao u razvrstavanju rimske istorije od rimskog mita, Big Think je razgovarao sa Aleksandrom Mariotijem. Marioti je bio konsultant u velikim TV serijama kao što su „Rim“ od HBO-a, Starzov „Spartak: Krv i pesak“ i „Herkules“ Paramount Pictures-a. Trenutno konsultuje novi film Gladijator (2024) i Koloseum na History Channel-u. Ovde otkrivamo tri mita u kojima popularna kultura greši.
Mit #1: Borbe do smrti
Maximus Decimus Meridius je u svom divljem napadu. Spartak je upravo obezglavio svog trećeg protivnika. Car tmurno pokazuje palac dole. U svim slučajevima, poruka je ista: Gladijatori umiru. Jedan od češćih mitova koje imamo o gladijatorima je da je to bio meč do smrti. Dvoje bi ušlo, a samo jedan izašao.
Međutim, prema Mariotiju, sve je ovo pogrešno. Borbe gladijatora su retko, ili slučajno, bile do smrti. Za to postoje dva razloga. Prvo, gladijatorska borba je bila pre svega demonstracija „onog što su Rimljani zvali virtus, a to je bila fizička i mentalna izdržljivost, kao i borilačka veština“. Ljudi su bili tamo da gledaju sport, želeli su da vide trening, talenat i atletizam. Ubistvo nekoga u prvom minutu ne nudi ništa od toga.
Gladijator (Freepik)
Drugo, gladijatori su bili skupi. Gladijatori bi od lekara imali višemesečnu obuku. Dobili bi najbolju medicinsku negu od najboljih lekara tog vremena. Rimski lekar Galen, koji je 1.500 godina definisao evropsku medicinu, izučio je svoj zanat kao lekar gladijatora. S obzirom na ogromnu cenu obuke i držanja dobrog i popularnog gladijatora, logično je da ljudi ne žele da oni umru. U stvari, gladijatori su često bili pokriveni ogromnim polisama osiguranja. Kao što Marioti kaže za Big Think, „Morali biste da platite između 400 i 430.000 dolara da nadoknadite štetu… Jer ako moj momak dođe na vašu zabavu ili događaj i povredi se, izgubio sam zaradu, a ja imam ugovor sa njim.“
Marioti je naglasio da bi boks, koji uključuje borbe do nesvestice, i rvanje, sa svojim zahvatima za gušenje, ubili mnogo više ljudi nego borbe oružjem.
Mit #2: Sve borbe su bile iste
Gladijatorska borba je bila sport. Radilo se o dokazivanju ko ima najviše virtusa. To je bilo mnogo složenije i raznovrsnije nego što bismo mogli pretpostaviti. Marioti kaže da bi bilo dobro da ga uporedimo sa modernim MMA. Nije se radilo samo o tome ko je bio najbolji borac, radilo se i o najboljem stilu borbe.
Marioti kaže da je postojalo između 20 i 30 različitih stilova gladijatorskih borbi. Međutim, poput MMA, iako može postojati na desetine stilova borbe, većina gladijatora težila je nekolicini. Stil koji ste usvojili obično je zavisio od vašeg tipa tela, atletizma i onoga što su vaši doktori izabrali za vas. „Jedan od najpoznatijih je retiarius “, kaže Marioti. „On je poznat jer je prilično jedinstven po tome što je verovatno najmanje oklopna disciplina u borbi gladijatora.“ Retiarius je obično podrazumevao samo oklop za ramena i lake pokrivače za ruke. Na drugom kraju spektra, imali ste murmilo, gde su se nosili teški, segmentirani oklopi i pokrivači za noge i štit.
Retier „bi morao da bude brz. On se više bavi brzinom“, dok bi murmillo čekao svoje vreme i radio bi „sistematski i taktički“. Bio bi to David protiv Golijata.
Mit #3: Nije bilo pravila
Koloseum je zaista više ličio na boks ili MMA ring nego na bojno polje. Kao i skoro svi sportovi u istoriji, gladijatorske borbe su imale pravila. Kako Marioti kaže:
„Apsolutno su postojala pravila. Znamo da je, na primer, ako se gladijator spotakne, bilo dozvoljeno da ustane jer jedna od stvari koje nam se ne pričaju često o gladijatorima je da su se borili u rundama. Ako pogledate moderne sportove, ne postoji nijedan sport fizičke borbe koji se ne bori u rundama. A jednostavan odgovor je da fizički nismo u mogućnosti da održavamo anaerobni nivo intenziteta duže od nekoliko minuta. Sada dodajte malo oklopa, dodajte velike šlemove i oružje i vaša fizička iscrpljenost će se višestruko smanjiti. Imamo tendenciju da od ljudi napravimo mitološke likove. Naravno, Gladijatori se nisu borili satima, borili su se u krugovima.”
RIm, Koloseum (Pixabay)
Drugi veliki propust je da Holivud ima tendenciju da zaboravi sudije: gladijatorske borbe su obično imale dvojicu. „Postojali su summa rudis i secunda rudis , koji su u osnovi bili dvojica sudija – jedan u sredini i jedan sa strane, baš kao i svaki sport danas. Bilo je faulova, opomena i žalbi.
Krv, pesak i ljudska priroda
Za Mariotija, razlog zašto je važno osporiti ove mitove jeste da bi se pokazalo da rimski narod nisu bila vanzemaljska, brutalna, krvožedna čudovišta. Nisu se okupili u desetinama hiljada da bi gledali mučenje i smrt. Okupili su se da gledaju sport.
„Koncept dvojice muškaraca koji pokazuju fizičku snagu — koji pokazuju veštinu i hrabrost — je toliko ukorenjena ljudska želja da mislim da Koloseum postoji danas i da će uvek postojati. Zato me ne čudi što je MMA sport koji se najbrže razvija. Dakle, možda je najveća zabluda koju imamo da smo potpuno drugačiji od Rimljana.”
Izvor: BIZLife
Foto: Universal/Getty Images/Pixabay/Freepik
