Film kao terapeutsko putovanje: Psihoterapeut Milan Damjanac analizira „Dan Mrmota“

Na prvi pogled, Dan mrmota je zabavna holivudska komedija o vremenskoj petlji i arogantnom voditelju vremenske prognoze koji iznova proživljava isti dan. Međutim, ispod humorne površine krije se mnogo dublja poruka o ličnom razvoju, promeni i smislu života. Upravo tu dublju dimenziju filma prepoznaje psihoterapeut Milan Damjanac, koji kroz stručnu analizu pokazuje kako jedno filmsko veče može postati terapeutsko putovanje. Kroz oči psihoterapeuta, Dan mrmota postaje više od priče o vremenu koje stoji – postaje metafora za unutrašnju blokadu, otpor prema promeni i konačno – mogućnost transformacije.

Njegovu analizu prenosimo u celosti:

„Na početku filma, Fil je arogantan, ciničan, emocionalno nedostupan i superioran. Pokazuje klasične narcističke odbrane („Ja sam iz Pitsburga, ovo je samo rupa!“), prezir prema drugima (omalovažava kolege, prezire grad i obične ljude), emocionalna praznina i strah od ranjivosti (nema odnosa, samo instrumentalizacije drugih).

Ovo bi bio klijent koji dolazi na terapiju jer je „svet loš“, „ljudi glupi“, „posao bezveze“, ali on nije problem.

Fil zatim biva zaglavijen u petlji. Svakog dana se budi u istom danu. To je metafora za psihodinamsko ponavijanje nesvesnog obrasca, koje osoba ne može prepoznati niti promeniti, sve dok ne uđe u kontakt sa sobom.

Danas je Dan mrmota, ali stvarno! 7 činjenica koje niste znali o filmu

U terapeutskoj dinamici to bi izgledalo ovako:

Klijent iznova i iznova ponavija iste obrasce u odnosima (manipulacija, distanciranje, sarm bez intimnosti), vraća se sa istim pritužbama („opet sam imao konflikt sa šefom, opet me niko ne razume“).

Vremenom, postaje svestan da se dan (život) ne menja dok se on sam ne menja.

Nakon što shvati da ne može pobeći iz petlje, Fil pada u očaj.

Pokušava samoubistvo, što simbolicki ukazuje na smrt stare uloge i doživijava duboku egzistencijalnu krizu: ako ne može pobeći ni kontrolisati stvarnost, mora se suočiti sa sobom.

Ovo je taška terapijskog loma, kada narcistiona fasada puca, a klijent dolazi u kontakt sa bolom, prazninom i bespomoćnošću. Bez ove krize, promena nije moguća.

Fil počinje da se menja, ali ne zato što „mora“, već jer želi da razume, da uči, da se poveže. Uči da svira, da pomaže drugima i počinje da vidi druge ljude kao ljude, a ne kao funkcije njegovih potreba. Pojavijuje se empatija i emocionalna veza, naročito u odnosu sa Ritom.

U ovoj fazi klijent u terapiji privata da ne mora biti savršen, voljen po svaku cenu, ni iznad drugih, već počinje da istražuje vrednosti koje nisu narcističke: bliskost, stvaralaštvo, skomnost.

Na kraju filma, petlja prestaje tek kada je Fil decentriran od sebe, kada ne pokušava da impresionira Ritu, kada ne traži nagradu, već živi dan kao dar.

To je momenat u kojem klijent više ne dolazi.“

Izvor: BIZLife

Foto: Privatna arhiva/Printscreen:Youtube