Erdoganov ples na vulkanu i glasna ćutnja Merkelove

Piše: Radmila Rada Lalić, renomirani spoljnopolitički novinar i doskora dugogodišnji dopisnik Tanjuga iz Berlina

Većina Nemaca ne želi da vidi Tursku u Evropskoj uniji (EU) i to je stav, koji se, nezavisno od shvatanja demokratije, političke satire i svakodnevne diplomatije, trvenja u privrednim interesima ili nesuglasica u rešenju izbegličke krize, provlači u aktuelnim odnosima Berlina i Ankare, važnim za Evropu i osetljivim za te dve zemlje, povezane životima miliona Turaka, doseljenih i rođenih u Nemačkoj.

Većina Nemaca, njih 68 odsto, je u poslednjem ispitivanju javnog mnjenja, prema “Dojčlandtrendu“, bilo protiv prijema Turske u EU, a čak 79 odsto njih smatra da Turska nije partner od poverenja, dok je, recimo, za Francusku skoro 90 odsto izjavilo da je to zemlja kojoj se može verovati.

Nemci su skeptični i prema sporazumu EU i Turske o redukovanju priliva izbeglica u Evropi i podsticanja izbeglih da koriste legalne puteve, koji je Turskoj doneo briselsko obećanje o brzom otvaranju još jednog pregovaračkog poglavlja i tri milijarde evra, premda se nezvanično piše da je Erdogan, navodno, krajem prošle godine tražio duplo više za finansiranje izbeglica.

Čak 56 odsto Nemaca taj sporazum vidi pre kao loš nego dobar, pokazuju poslednje ankete, po kojima 40 odsto građana države, centra moći i odlučivanja EU, smatra da će tako manje izbeglica doći u Nemačku, a 14 odsto misli da će ih biti još i više, nego do sada.

I, upravo tu, na temi izbeglica, nepoštovanja medijske slobode i demokratije, shvatanja političke satire, napada na opozicionare i gaženja svetskih standarda o transparentnosti vlasti nastaje aktuelna priča o odnosima Nemačke i Turske u kojoj se za turskog predsednika Redžipa-Tajipa Erdogana kaže da “pleše na vulkanu“ ili da je “jedan strašan prijatelj“, ali piše i o greškama i ćutnji Berlina.

Pre tri godine, kada su Erdoganove snage brutalno delovale protiv demonstranata na trgu Taksim u Istanbulu, nemački kancelar Angela Merkel bila je kritički jasna, dok je danas ćutnja vlade u Berlinu glasna, ocenjuju komentatori, navodeći da je razlog berlinskog muka, saznanje da se mimo Turske izbeglička kriza ne može rešiti.

Ćutnja Merkelove o nedemokratskim tendencijama i drugim problemima u važnoj zemlji-partneru, Turskoj, tumači se, međutim, kao pogrešna i ukazuje da vladi u Berlinu u politici prema zvaničnoj Ankari nedostaje kompas.

I to ima svoju predistoriju-Merkelova je, naime, još 2004. godine naljutila Ankaru kada je Turskoj punudila “privilegovano partnerstvo u EU“, umesto punopravnog članstva i time zauzela distancu prema toj zemlji koju sada mora zbog izbegličke krize da veoma tesno da poveže sa Evropm. Ona je, kao tek izabrani kancelar, zajedno sa tadašnjim šefom francuske države Nikolom Sarkozije, odbacila mogućnost turskog članstva u EU.

Tada je Erdogan važio za reformatora, sa željom da svoju zemlju učini modernijom i evropskijom i zato analitičari danas pitaju zašto je Merkelova učinila pogrešan korak i da li bi sada Erdogan, da je bilo drugačije, bio reformator, umesto što se sve više približava autokrati.

Tek sada je Merkelovoj postalo jasno da je Turska za Evropu od egistencijalnog interesa, naglašavaju analitičari.

Kakvi su sami odnosi između Merkelove, kao političara koji vlada Nemačkom i EU, ima dobre odnose sa Amerikom, a ni Rusija, Kina i Indija joj nisu strane i koliko je Erdogan težak partner sa Bosfora, pitanje je koje se postavlja u nemačko-turskim odnosima, gde analitičari naglašavaju da bi, bez obzira na sve razlike u viđenjima i mišljenjima, trebalo da bude naglašeno ono sto je zajedničko-od uloge Turske u odbrani Evrope od islamskog radikalizma, preko intenzivne privredne saradnje, do statusa miliona Turaka u Nemačkoj i EU.

U ovom momentu je jasno da se Erdogan na Nemce posebno naljutio čak i zbog jedne sporne političke satire moderatora televizije ZDF Jana Bemermana,  a u celu priču umešala se i Merkelova, koja je tu satiru, kako prenose mediji, ocenila kao “svesno povređujuću“.

Da li je takav njen stav oraspoložio “pašu sa Bosfora“ ne zna se, ali se zna da Erdogan u Berlinu važi kao zahtevan, težak partner za razgovor, čiji se postupci ne mogu predvideti, slično poput ruskog predsednika Vladimira Putina, za koga se kaže da se nikada unapred ne zna hoće li nastupiti kao šarmer ili kao autokrata.

Erdogan je ponekad personifikovana ljubaznost, a ponekad nastupa kao neljubazni, agresivni despot, smatraju nemački medijski analitičari za ovog političara, čije izjave skoro nikog ne ostavljaju ravnodušnim u Nemačkoj, u kojoj je više od tri miliona njegovih zemljaka, što je najveći broj stranaca, našlo “uhlebljenje“.

Erdoganovi nasuputi u Nemačkoj, gde ga zemljaci slave kao “pop-zvezdu“, a nemački političari, uglavnom, kritikuju, izazivaju uvek komentare, nezavisno od toga šta on predlaže.

A, Erdogan, između ostalog, predlaže da mali Turci prvo uče turski, pa tek onda nemački jezik, upozorava na porast neprijateljstava prema strancima i rastuću islamofobiju, govori “da“ integraciji i “ne“ asimilaciji, kritikuje evropsku politiku Merkelove, traži osnivanje turskih gimnazija……

Osim toga, Erdogan u Nemačkoj, kao ni jedan drugi strani političar skoro uvek napravi politički spektakl, pošto ga njegovi zemljaci dočekaju u atmosferi turskih zastava i muzike, čežnje za dalekim prostorima i realnosti na nemačkom tlu, emocija i – obećanja.

Izvor: Dnevnik/BIZLife