Država sa pocepanim čarapama

Piše: Milenko Vasović

Može se kad-kad u beogradskim baštama i kafićima naleteti na kakvog “bizmismena” sa zlatnim lancem i pocepanim čarapama. Ali, kako ćeš takvom liku objasniti da na šuplje čarape ne ide zlato. Zapravo ne ide ništa, ni sedenje u kafani.

Kao što ima tako komičnih, neukusnih i nadmenih -bruka pojedinaca tako može i država da izgleda i da se sramoti.

Kada prvi put ulazite u neku zemlju već na graničnom prelazu stvarate sliku o toj zemlji i ljudima koji tu žive. Koga ovih dana put nanese u Srbiju iz pravca crnogorskog Kolašina neće se radovati čekanju na srpskoj granici.

Na 30 i kusur stepeni, na uzanom graničnom prelazu Gostun, guranje s kamionima uz osećaj da vam je ugrožena imovina pa čak i život nateraće vas da se zapitate “šta ću ja ovde”?

Lice mesta izgleda ovako: desetine kamiona čeka da pređe granicu i uđu u Srbiju, između njih i pored njih sa leve i desne strane tiskaju se putnički automobili. Svi zajedno prave ono što je nemoguće – dve, čak i tri kolone u jednoj jedinoj saobraćajnoj traci. Opšti krkljanac.

Nevolje nastaju kada iz suprotnog pravca naiđu šleperi i autobusi koji napuštaju Srbiju. Ali njihova traka je već dobrim delom zauzeta. Onda oni teraju svoje grdosije uz obalu i na obalu sa koje sklizavaju prema već pomenutim kolonama. Pojedine hvata panika, čuje se vriska žena, plač dece…

 Situaciju dodatno komplikuju oni koji žure i moraju hitno da prođu. Nervoza dominira, padaju i teške reči. Sve se ovo događa u nekoliko stotina metara i traje oko sat. Taj sat mrcvarenja straha i nervoze je slika Srbije. Nimalo lepa ni za njene državljane ni za strance koji dolaze, a ima ih.

Na osnovu te slike nikako se ne može zaključiti da ulazite u zemlju koja je kandidat za članstvo u Evropskoj uniji, u zemlju koja ceni svoje građane i goste. Sve je obrnuto.

Najgore od svega je što i najveći laik brzo shvati da je ovo maltretiranje moglo da bude lako predupređeno. Još jedna saobraćajna traka za kamione od nekoliko stotina metara rešila bi u potpunosti problem. Niti je teren nešto preterano težak za rad, niti treba zidati mostove i kopati tunele, niti je deonica posebno dugačka. Sve ukupno manje od kilometar jedne asfaltne trake puta.

Ko kaže da za tako nešto nema para taj laže ili nema pojma. To je isto kao kada bi onaj “delija” sa zlatnom lančugom rekao da nema novca za nove čarape.

Onaj ko pravi muzičku fontanu, ko rasipa na “kraljevsko” ustoličenje, ko najavljuje gradnju jarbola od stotinu metara, mora prvo da napravi ulaz u kuću. Da kupi nove čarape.

Problem je samo da to neko primeti, pa da ima petlju da kaže šefu, pa da šef sme da predloži njegovom šefu, a ovaj … dok ne dođe do glavnog.

A možda bi pomoglo ako bi se ministar policije koji voli da se slika, pa ministarka građevine, ministar turizma i direktor carina, setili da obiđu (samo ne zajedno) najprometnije granične prelaze.

Izvor: BIZLife