Da li vladamo sobom
Verovatno ste u medijima gotovo svakodnevno nailazili na objašnjenja kako aktuelna situacija sa pandemijom utiče na mentalno zdravlje. Čak je iznikao i novi pojam – „kovid stres sindrom”. Aktuelna situacija pogodila je veliki deo svetske populacije – zabrinuti smo za zdravlje i život, nâs i nama bliskih, kao i za materijalnu egzistenciju.
Pokušaćemo da otkrijemo šta nas u ovoj situaciji čini ranjivijim i kako da razlikujemo adekvatnu i preteranu brigu ili anksioznost, da li aktuelnu situaciju možemo da vidimo i drugačije osim u negativnom kontekstu.
Šta je anksioznost
Anksioznost je nezdrava emocija koja se javlja kao reakcija na nekakvu pretnju. Zapravo, ona se javlja onda kada smatramo da imamo razloga da brinemo da će nam se nešto loše desiti ili ćemo biti prinuđeni da živimo u jako nepovoljnim uslovima.
Postavlja se pitanje kako razlikovati anksioznost od zdrave brige povodom aktuelne pandemijske situacije.
Osoba koja oseća anksioznost imaće i kvalitativno i kvantitativno drugačije misli i tendencije ka ponašanju (ili ponašanja) od osobe koja je osetila zdravu i funkcionalnu zabrinutost povodom mogućnosti da se nešto loše dogodi. Kada je pojedinac preplavljen anksioznošću, on će precenjivati moguću opasnost (katastrofiziraće povodom potencijalnog lošeg događaja, koji u realnosti i ne mora da se obistini), potcenjivaće mogućnost da se izbori s opasnošću ukoliko se ona zaista i dogodi. Umanjivaće svoje kompetencije usled ideje da je razlog za preteranu brigu opravdan i da će se sigurno desiti nekakva katastrofa i biće ubeđen
da je opasnost znatno veća nego što to realno jeste, što može voditi sve većim psihičkim problemima.
Kada osoba oseća zdravu zabrinutost, ona će na realan način sagledati problem i definisati sopstvenu brigu i način kako da se suoči sa tim. Sve to će rezultirati akcionim planom za suočavanje s poteškoćom ili rešenje problema.
Dakle, isti događaj, ista procenjena pretnja može dovesti do racionalnog i iracionalnog zaključka.
Ko su ljudi podložni ovom problemu
Jedan isti stresni događaj kod nekoga može izazvati anksioznost i druge psihičke tegobe, kod drugoga poremećaj prilagođavanja, dok će neko treći taj događaj preživeti uz kraći krizni period bez značajnijih posledica. Način na koji neko reaguje na stres zavisi od velikog broja faktora.
Na ovu situaciju možemo da reagujemo nekom od sledećih tendencija:
- da precenjujemo stepen opasnosti i pretnje, te da nas preplavi osećaj neposredne opasnosti i panike („Korona je kuga, španska groznica”, „Prepoloviće broj stanovnika u svetu” itd.);
- da osetimo potrebu da umanjimo osećaj neposredne opasnosti (kao vrstu psihološke odbrane), pa time razvijemo indiferentan stav prema situaciji (npr. „To je malo jača kijavica”).
Ovakva isključivost daje nerealistični „crno-beli”, odnosno „ili-ili” doživljaj sebe i sveta oko sebe i umanjuje sposobnost da se prepoznaju srednje vrednosti („sive”, odnosno „i dobre i loše”). Veliku količinu energije trošiće da argumentuju, da obrane svoj stav, a nimalo da se prilagode i sebi olakšaju situaciju.
(Samo)izolacija – kazna ili šansa
Najveća kazna u Grčkoj bilo je izbacivanje iz polisa, izgnanstvo. I u zatvorima je najveća kazna – samica. Prirodno stanje čoveka je da je u društvu i da može da dodiruje druge. Primetno je da ljudi reaguju različito. Neki su karantin doživeli kao kaznu i zatvor. Dosađuju se i razdražljivost se povećava i sve se komplikuje i teže rešava.
Neko nema problem da prilagodi svoj životni stil, čak se oseća i udobno, jer je smanjio anksioznost svakodnevnog života koja proizilazi iz posla, škole, saobraćajne gužve ili drugih kontakata. Osećaju se komotno i stalno zaštićeni od problema koje život stalno donosi. Zato su se posvetili čitanju, spremanju kolača, vežbanju i mnogim drugim aktivnostima.
Tolerisanje neizvesnosti
Pandemija koja se širi nosi puno neizvesnosti: šta će biti sa svetom uopšte, koliko će trajati, koga će pogoditi, kako će se završiti, pri čemu imamo malo kontrole nad tim.
Doživljaj kontrole, odnosno upravljanja sopstvenim životom, predstavlja jedan od fundamentalnih činilaca blagostanja čoveka. Međutim, ne treba zaboraviti da uvek imamo određen stepen kontrole nad sopstvenim ponašanjem i bar nekim izborima koje pravimo. Probajte da postavite sebi pitanje: „Nad čime sada mogu da imam kontrolu i šta mi sada vraća osećaj kontrole?” Da li vas odgovori umiruju?
Drugo, posmatrajte neizvesnost kao sastavni deo života koji delite sa ostatkom čovečanstva, umesto kao neprijatelja kog treba eliminisati. Kada nam život zaustavi planove, uči nas strpljenju.
„When we are no longer able to change a situation, we are challenged to change ourselves”, V. Frankl
Od načina na koji definišemo opaženu pretnju zavisiće načini na koje ćemo s njom izaći na kraj. Ukoliko katastrofiziramo, precenjujemo teškoće, verujemo da je užasno i nepodnošljivo, nefer to što nam se događa, logično je da ćemo se povlačiti pred pretnjama i osećati anksiozno. Ukoliko, s druge strane, zastanemo, razmislimo o alternativama, napravimo akcioni plan i držimo se racionalnog načina mišljenja („Iako je teško i loše, nije smak sveta i hajde da vidim šta s tim mogu da uradim”), šanse su da će normalna i zdrava zabrinutost rezultirati pozitivnim ishodima, koji će biti rezultat naše trezvenosti i usklađenosti sa uslovima života.
Ako postavimo pitanje vrhunskom igraču šaha: „Koji je najbolji šahovski potez?”, dobićemo odgovor „Ne postoji ’najbolji potez’, osim onog koji je najbolji u kontekstu situacije u određenoj igri”.
Sada je važno da u ovoj situaciji naučimo važne lekcije, koje se zovu strpljenje, prilagodljivost… Kriza zaista može biti i šansa za novi početak, podsticaj i razvoj.
Piše: Slađana Pavić
Psihološko savetovanje +381611570535
Izvor: BIZLife magazin
Foto: Pixabay
