Ako vam je potrebna motivacija na poslu, njen primer će vas ohrabriti

Sve u životu dešava se sa nekim razlogom, pa čak i naizgled loše okolnosti zapravo imaju svoju svrhu i predstavljaju putokaz. Ukoliko „znakove pored puta“ umemo da čitamo a pružene prilike iskoristimo, na pravom smo putu – i u životu i u biznisu. Priča Svetlane Milovanović iz Priboja to dokazuje. Spletom nesrećnih životnih okolnosti došla je do svog poslovnog i životnog puta.

„Imala sam 29 godina kada sam doživela težu povredu kičme padom sa tri metra visine.  Dočekala sam se na noge, kao i mnogo puta do tada, ali pad je bio toliko težak da sam zadobila prelom drugog lumbalnog pršljena i ostala nepokretna. Od tog trenutka počinje borba za moje noge. Jedino sam ja verovala da ću ozdraviti i stalno sam sebi ponavljala ’Prohodaću’.  I zaista se čuda dešavaju. Nakon dugotrajnog bolničkog lečenja stajem na noge i odlazim na rehabilitaciju u Igalo u Institut ’Simo Milošević’“.

Tu počinje priča njenog biznisa. Danas ume da kaže da je zapravo pad koji joj se desio bio putokaz kako će da ustane.

„Da bih ustala i zakoračila krupnim korakom, morala sam da padnem. Na godišnjicu moje povrede bila sam u Igalu na lečenju. Tog dana dobila sam poziv od porodičnog prijatelja da prisustvujem koktelu povodom izbora načelnika za bezbednost Bokokotorskog okruga. Jedva hodajući, uz pomoć štaka, našla sam se među zvanicama. Obzirom da je novi načelnik bio Nikšićanin, sve osobe na funkciji iz Nikšića zadesile su se tu noć u Igalu. Sedela sam pored direktora Železare Nikšić, koji je nakon te noći postao deo mog života, mog biznisa i moj kum, jer me je krstio pod Ostrogom nakon pola godine“, priča Svetlana.

Te noći počeo je i njen biznis. Čuvši da je direktor železare započela je razgovor.

„Pitala sam ga da li mogu da dobijem 300 kilograma armaturnog gvožđa nekim kamionom kad krene put Priboja, jer sam imala dug koji je nastao kada smo suprug i ja pravili kuću. A on je rekao:’Ne može to tako, već dođi na proleće da radiš sa nama’.  U to vreme armaturno gvožđe je bilo deficitarno i vrlo teško je bilo doći do njega. Takođe, direktan rad sa Železarom je bio nemoguć jer su monopol držali Crnogorci. Zamislite onda jednu ženu iz Srbije koja dobije tu privilegiju“, priča Svetlana.

Kaže  da su se svi događaji u njenom životu, koji su određivali dalji tok, dešavali 16. u mesecu – pa je tako njena povreda bila 16. decembra, svog kuma i poslovnog partnera upoznala je godinu dana kasnije na isti datum, prvi put je otišla u Železaru 16. marta a prvi utovareni šleper gvožđa stigao je u Priboj 16. aprila.

          „Moj prvi odlazak i razgovor u Železari Nikšić tekao je ovako – Pitali su me da li imam novac, firmu, telefon…moj odgovor je glasio ’Ne’. Pa šta onda imaš…Dobru volju da radim i znam da ću uspeti. Rekli su mi – otvori firmu, mi ćemo ti dati da prodaješ gvožđe sve dok ne zaradiš za svoj prvi šleper gvožđa. Registrujem preduzeće, krenem da radim i za par meseci zaradim svoj prvi šleper“.

          Tada počinje njeno interesovanje za rad sa sekundarnim sirovinama. To je period završetka rata u Bosni i Hercegovini pa je otpadnog materijala bilo puno.

„Unprofor je uništavao  oružje u kasarnama vojske. Učestvovala  sam na licitacijama, otkupljivala, sekla i transportovala u Železaru Nikšić. Za to gvožđe, kao kompezaciju, dobijala sam betonsko gvožđe koje sam prodavala i obrađivala u svojoj firmi. Kasnije, u nedostatku sirovine i smanjene potražnje za betonskim gvožđem, krenula sam da radim raznovrstan građevinski materijal. Okupila sam ekipu iskusnih fasadera i krenula u izadu demit fasada, koje moja firma  ’’Milovanovic’ d.o.o radi do danas“.

Svetlana kaže da je imala veliku sreću da se nađe u pravo vreme na pravom mestu sa pravim ljudima koji su u nju verovali. Ali, daleko od toga da je sve uvek išlo glatko. Sa problemima se susretala neprekidno.

          „Uslovi poslovanja na tržištu su vrlo teški. Suženo je tržište a konkurencija velika. Pojedine firme, za koje smo radili kao zastupnici, često krše pravila ugovora. U poslu mi nedostaje malo više lepog vremena jer bi onda građevinska sezona duže trajala“.

Pored  daljeg razvoja posla kojim se bavi, Svetlana planira da u skorije vreme napravi jedno etno selo i pospeši turizma u svom kraju.

          „Ja sam uvek za privatan biznis. Mislim da najbolje prolaze oni koji pokrenu posao sa minimalnim ulaganjem, uz malo više snalažljivosti.  One hrabre, koji reše da se upuste u biznis, sa       vetovala bih da u početku rade mnogo i nađu sebi dobre saradnike“, poručila je ona.

Izvor: BIZLife

Piše: Tanja Njegomir