• Dugo se bavite restorativnom pravdom. Kako se iskustvo koje ste godinama gradili prelilo u projekat i film „Šapa spasa”?

Godine rada u oblasti primene restorativne pravde i izvođačkih umetnosti naučile su me da prava promena kod ljudi ne dolazi kroz kaznu, već kroz odnos, igru i poverenje. Umetnički programi koje sam dosad realizovala u kazneno-popravnim zavodima u Srbiji i inostranstvu dokaz su te tvrdnje. Rad sa kažnjenicima, posebno u okviru projekata „Zapisi iz ćelije broj 12”, zatim „Komanda ljubav”, slikanja murala u Okružnom zatvoru i iskustva u ženskom zatvoru kroz predstavu „Njena priča” itd., otvaraju prostor koji je istovremeno zatvoren i duboko transformativan. A restorativna pravda i umetnost povezane su kroz ideju isceljenja, dijaloga i ponovnog uspostavljanja odnosa u društvu. Upravo iz tog iskustva rodila se ideja za projekat „Šapa spasa”.

U radu sa mladima u institucijama popravnih domova jasno se vidi koliko im nedostaje osećaj prihvaćenosti i prilika da budu viđeni drugačije, ne kroz greške koje su napravili, već kroz ono što mogu da postanu. Tu umetnost ima značajnu ulogu, kao i rad sa psima. Kreativni rad je ovde prilika za iskazivanje emocija, koje je tim ljudima često vrlo teško da verbalizuju, a rad sa napuštenim psima otvara prostor za empatiju i odgovornost. Kada štićenik brine o psu koji je i sam bio odbačen, kada piše poeziju na ove teme, uči program dresure sa kinologom Aleksandrom Batom Markovićem i dobija diplomu za rad u prihvatilištu za napuštene pse, dolazi do prepoznavanja potencijala i povezivanja na dubljem nivou. Tu počinje stvarna promena.

• Šta vas je u radu sa mladima u sistemu naučilo o tome koliko su poverenje, odgovornost i druga šansa važni za stvarnu promenu?

Rad ne samo sa mladima već i sa celokupnom zatvorskom populacijom naučio me je da se promena ne dešava onda kada neko shvati šta je pogrešio, već onda kada prvi put iskusi da mu neko veruje. Ta deca su odrasla bez osećaja sigurnosti i podrške. Kada im priđete kroz kontrolu i kaznu, oni se zatvore. Ali kada im date poverenje – ali stvarno, ne deklarativno – dešava se nešto potpuno drugačije. Počinju da preuzimaju odgovornost, ne zato što moraju, već zato što žele da opravdaju to poverenje. Odgovornost tada više nije nametnuta obaveza, već lični izbor. A upravo u tom trenutku počinje prava promena. Druga šansa je možda i najvažniji deo tog procesa. Ne kao fraza, već kao konkretno iskustvo, da greška ne definiše ceo njihov identitet. Kada mlada osoba poveruje da nije samo „domac”, otvara se prostor i da izgradi drugačiju sliku o sebi.

• U filmu se spajaju umetnost, rad sa životinjama i proces lične transformacije. Koliko je upravo taj spoj blizak principima restorativne pravde?

Taj spoj je, zapravo, suština onoga čime se bavim kroz restorativnu pravdu, jer ona nikada nije samo metod, već proces koji uključuje emociju, odnos i lično iskustvo. Umetnost u mojim dokumentarcima „Zapisi iz ćelije broj 12”, „Komanda ljubav” i „Šapa spasa” daje prostor da se poezija oseti i razume. Rad sa psima uvodi element bezuslovnog prihvatanja. Pas ne zna za stigmu, ne zanima ga prošlost, reaguje na prisutnost, igru, odnos. Upravo to mladima daje siguran prostor da prvi put iskuse poverenje bez straha od osude. To je temelj svakog restorativnog procesa.

• Kada društvo gleda mlade koji su u sistemu, često ih posmatra kroz grešku, a ne kroz mogućnost promene. Koliko je važno menjati upravo tu perspektivu?

Sjajno pitanje! Ključna je upravo promena te perspektive, jer način na koji društvo vidi mlade u sistemu sankcija direktno utiče na to kako oni vide sebe. Ovo što radim je rehabilitacija osuđeničke populacije, ali i društva u celini. Ti ljudi su naše buduće komšije. A mi im, kao društvo, moramo dati šansu da budu bolji. Ako ih stalno posmatramo kroz grešku, mi ih, zapravo, i dalje kažnjavamo, zaključavamo ih u toj ulozi. Etiketa postaje jača od identiteta, a tada svaka priča o promeni gubi smisao. Onda ljudi vrlo brzo poveruju da se od njih ništa drugo i ne očekuje, te počinju tako i da se ponašaju.

Međutim, kada promenimo ugao i počnemo da ih gledamo kroz potencijal, kroz ono što mogu da postanu, otvara se prostor za stvarnu transformaciju. To ne znači negiranje odgovornosti, naprotiv. Restorativni pristup upravo podrazumeva da se greška prepozna i popravi. Ali da čovek nije identifikovan krivičnim delom. Za društvo je to možda i najteži korak, jer zahteva empatiju i spremnost da damo drugu šansu. Bez toga nema održive promene. Ako ne verujemo da neko može drugačije, vrlo je verovatno da neće ni pokušati. Zato je važno da menjamo narativ, ne iz sažaljenja, već iz odgovornosti. Način na koji gledamo ove mlade ljude određuje ne samo njihov put već i društvo u kojem svi zajedno živimo.

• Šta vam je u radu na „Šapi spasa” najviše potvrdilo da restorativna pravda prevazilazi teoriju i donosi stvarne promene?

Primer štićenika doma koji udomljavaju pse sa ulice i o tome pišu poeziju jasno pokazuje kako se ovi principi mogu primeniti u praksi na human i transformativan način. Pre svega, briga o napuštenim psima omogućava mladima da preuzmu aktivnu i odgovornu ulogu. Umesto da budu pasivni primaoci kazne ili institucionalne brige, oni postaju neko ko pomaže drugima. Kroz učenje dresure, negu i udomljavanje oni simbolično ispravljaju nepravdu kroz doprinos opštem dobru. Ovaj proces razvija osećaj odgovornosti i korisnosti, što je jedan od ključnih ciljeva restorativne pravde.

Takođe, odnos između štićenika i pasa ima snažnu emocionalnu dimenziju. Psi sa ulice često su napušteni i traumatizovani, baš kao što su i mnogi štićenici doma prošli kroz teška životna iskustva. Kroz međusobnu interakciju dolazi do obostranog isceljenja, životinje dobijaju sigurnost i brigu, dok štićenici razvijaju empatiju, strpljenje i osećaj povezanosti. Ovaj proces predstavlja obnovu odnosa, što je suština restorativne pravde. Udomljavanje pasa i briga o njima pokazuje da oni mogu biti korisni i odgovorni članovi društva. Time se smanjuje stigma koja ih često prati i gradi se poverenje između njih i šire zajednice. Restorativna pravda upravo teži tome da pojedinca vrati u društvo kao ravnopravnog člana, a ne da ga trajno obeleži kao prestupnika.

Kreativno pisanje dodatno produbljuje ovaj proces. Poezija postaje sredstvo samospoznaje i emocionalnog oslobađanja. Time oni ne samo da razumeju sopstvene postupke i posledice već i aktivno učestvuju u procesu lične transformacije. Trenutak kada mladić iz „Šape spasa” koji je dugo bio zatvoren prvi put spusti gard dok drži psa i kaže da je to njegova „familija” – posebno je dirljiv. Psu je dao ime Familija jer mu je on jedina porodica koju ima. Kada u njegovom ponašanju vidite pažnju, nežnost, odgovornost, osobine koje možda niko ranije nije imao priliku da podstakne u njemu, ne možete da ne budete zadovoljni. Isti osećaj javlja se i kada pas, koji je i sam prošao kroz odbacivanje, bez rezerve priđe i uspostavi kontakt. Tu se stvara odnos koji je potpuno lišen osude. U tim susretima jasno se vidi da promena nije nešto apstraktno. Ona je konkretna, vidljiva i duboko ljudska. Ne dešava se kroz reči o pravilima i kaznama, već kroz iskustvo da si prihvaćen čak i kada nisi savršen.

• Koliko umetnost i dokumentarni film mogu da pomognu da se restorativna pravda približi široj publici – ne kao apstraktna ideja, već kao ljudska i živa praksa?

Umetnost i dokumentarni film imaju jedinstvenu moć da „prevedu” restorativnu pravdu iz jezika teorije u jezik iskustva. Kada govorimo o principima, poverenju, odgovornosti, drugoj šansi – to može zvučati apstraktno ili čak idealistički. Ali kada publika vidi konkretne ljude, njihove poglede, tišine, borbe i male pomake, tada se ti principi prepoznaju kao nešto stvarno i moguće. Film omogućava ne samo da se razume već i da se oseti. Dokumentarni format ovde pomaže publici da izađe iz pozicije posmatrača koji sudi i uđe u poziciju nekoga ko razume. A kada se desi to pomeranje, makar i za nijansu, moj rad je ispunio svrhu.

Šta biste voleli da publika nakon ovog filma bolje razume o mladima, odgovornosti, grešci i mogućnosti da se čovek menja?

Volela bih da publika oseti da mladi iz doma nisu samo zbir grešaka koje su napravili, već ljudi koji su često i sami bili povređeni, baš kao i psi koje su spasli. U tom susretu je nastala i prilika za isceljenje. Važno je razumeti da greška nije kraj. Kada se mladima pruži šansa i ukaže poverenje, oni mogu da osete ljubav i da se istinski promene. Možda je najvažnije da film podseti da i oni, kao i ti psi, samo traže da ih neko vidi, prihvati i ne odustane od njih.