Negde smo usput promenili jezik, pa danas kompanije više ne zarađuju, nego „stvaraju vrednost”, ne otpuštaju ljude, već „optimizuju”, ne jure profit, već „imaju svrhu”. U praksi, u slučaju mnogih organizacija, to je ista stvar, samo lepše upakovana i sa boljim „copyjem”.

Naravno, ovo se nije dogodilo slučajno. Umorili smo se od kompanija koje u ime rezultata gaze ljude, od lidera koji govore isključivo jezikom brojeva, a sve to vreme zaposleni su realno potrošan resurs. Međutim, umesto da se takve kompanije sistemski promene, promenile su samo narativ. A većina nas je na to pala.

Dakle, više ne pričamo o profitu, iako je on osnovni uslov da kompanija uopšte postoji. Ne pričamo jer je neljudski, ali nastavljamo da radimo sve po starom, dok za to vreme kobajagi pričamo ljudski.

„Mi ne radimo zbog profita, već zbog ljudi”; „Kultura je važnija od rezultata”; „Mi smo ’people first’”… Ove rečenice danas čujemo na sve strane i čini se da je svrha postala novi profit. A tu postoji jedan mali problem – svrha ne plaća račune. Ne plaća ni plate, ni poreze, ni dobavljače. I koliko god da je važna, imati svrhu na sajtu ne znači da je kompanija zdrava. Kao što ni lep jelovnik ne znači da je kuhinja čista.

E sad, problem zapravo nije u profitu samom po sebi. Problem je u tome što smo ga često tretirali kao jedinu meru uspeha, bez pitanja kako do njega dolazimo i ko sve usput plaća cenu. I onda se dogodila surova polarizacija kompanija: ili si profitno orijentisan ili human. Kao da „people first” automatski znači „profit last”. U stvarnom svetu to ne funkcioniše tako.

Zato bi trebalo reći jasno: kompanije postoje zbog novca. Bez profita nema kompanije, a bez kompanije nema ni radnih mesta, ni plata, ni dugoročnog uticaja. To je osnovna poslovna pismenost. Pravi problem nastaje onda kada je novac jedini odgovor na pitanje zašto kompanija postoji, dok se istovremeno priča priča o ljudima, vrednostima i kulturi.

U takvim organizacijama ljudi vrlo brzo shvate da su zamenjivi. Ne zato što im je to neko rekao, već zato što to vide u odlukama koje se donose, u prioritetima koji se postavljaju i u tonu kojim im se obraća. „People first” tada postaje jedna loša i skupa reklama.

Ti troškovi se ne vide jasno u izveštajima, ali se vide u fluktuaciji, u tihom otkazu, u ljudima koji su tu, ali su mentalno već otišli, pa ne inoviraju, ne preuzimaju odgovornost. Profit postoji na papiru, ali nije dugoročno održiv.

Postoje i oni drugi, ređi, ali zlatni primeri. Kompanije koje znaju zašto zarađuju i po kojim pravilima igraju; koje nikako ne beže od profita, ali ne gaze ljude da bi do njega došle. U njima „people first” ne znači da je profit nebitan, već da se razume jednostavna stvar: bez profita nema ljudi, ali bez ljudi nema održivog profita.

Dakle, svrha nije suprotna profitu, niti je njegova zamena. Ona je odgovor na pitanje kako dolaziš do profita. Ako taj odgovor ne postoji, ili se svodi na „zato što moramo”, vrlo je verovatno da ćeš pregaziti i ljude, i vrednosti, i sopstvenu održivost.

Profit je potreban svakoj kompaniji, kao što je hrana potrebna čoveku, i sasvim je legitimno to reći naglas. Ali ako stalno serviraš lepo upakovano, a suštinski prazno, ljudi odlaze gladni ili zgroženi, ne vraćaju se, a to te, na kraju, košta više nego što si planirao.