Jezivo ili realno: Aplikacije će uskoro prepoznavati kako se osećamo
Gledali ste film “Her”? Usamljeni čovek u ne tako dalekoj budućnosti zaljubljuje se u program, aplikaciju koja je kognitivno i emocionalno inteligentna, pretvorena u ženski glas sa kojim on svakodnevno komunicira o svemu. Izgleda da ta “budućnost” polako postaje naša realnost: mašine će možda biti naši najbolji prijatelji.
Naše emocije utiču na svaki aspekt naših života – kako učimo, kako komuniciramo, kako donosimo odluke, kako se povezujemo sa drugima. Ipak, odsutne su iz naših digitalnih života; uređaji i aplikacije koje koristimo ne mogu znati kako se mi osećamo. Naučnik Rana el Kalioubi teži da promeni to.
Kako kaže el Kalioubi u govoru za TED, na sopstvenoj koži je osetila kako je to biti hiljadama kilometara daleko od kuće, a sa porodicom se može komunicirati samo preko računara i telefona. Kada je tužna, usamljena, svoje emocije može da izrazi samo tužnim smajlijem. Kako ona dalje priča, tehnologije imaju visoki IQ koji se stalno usavršava, ali nemaju EQ, odnosno emocionalnu inteligenciju.
Šta ako bi tehnologija mogla da oseti naše emocije? Šta ako bi uređaji mogli da prepoznaju i reaguju na naša osećanja, baš kao što bi reagovao naš emocionalno inteligentni prijatelj?
Ova naučnica i njen tim razvili su tehnologiju koja čita izraze na vašem licu i povezuje ih sa odgovarajućim emocijama. Postoji oko 45 akcijskih jedinica (npr nabiranje obrva što je znak negativnih emocija, ili povlačenje uglova usana u osmeh je takođe akcijska jedinica) koje se kombinuju da izraze stotine emocija. Naše emocije su suptilne, kombinuju se, izrazi lica se brzo menjaju, nekad imaju dvostruki značenje, ali naučnici su uz pomoć algoritma (slika hiljada lica koja se smeju, isto to i za ostale emocije) uspeli da “nauče” kompjuter da čita emocije.
Kako kaže Rana el Kalioubi, ovakav program mogao bi da pomogne slepim osobama da prepoznaju emocije kod drugih, ili kod osoba sa autizmom. Takođe, programi za učenje online mogli bi prema vašem izrazu lica da znaju kada ste zbunjeni, i da uspore, ili kada vam je dosadno i da ubrzaju, baš kao što bi i dobar profesor uradio u učionici.
Ovaj „emotivni motor” nosi sa sobom bitne implikacije, kaže ona, i mogao bi da promeni ne samo način na koji komuniciramo sa mašinama – već i jedni sa drugima.
Šta ako bi frižider mogao da zna kada ste pod stresom, i automatski se zatvori da vas spreči da se prejedete? Da nije možda malo preterano? Ili se biste se osećali odlično kada biste znali da mašine mogu da brinu o vama u svakom smislu?
