INTERVJU Milorad Mandić: Gluma je posao koji se nosi kući
Poznati glumac kojeg svi znamo po nadimku Manda već neko vreme je prvi čovek kultnog beogradskog pozorišta Boško Buha koje je ušlo u dugoočekivani proces renoviranja. Manda za BIZLife priča o novom poslu, životu, glumi i planovima za budućnost.
Glumačka priča Milorada Mandića Mande počela je veoma burno jer se u glumu zaljubio na prvoj godini Elektrotehničkog fakulteta. Od njega se u porodici očekivalo nešto drugo, uključujući doprinos kućnom budžetu. „Sve je počelo kad sam posetio prostorije Dramskog eksperimentalnog studija amaterskog pozorišta. Tu sam upoznao ljude raspoložene za druženje i priču, i zato sam tamo provodio malo više vremena, pa me je gluma sve više obuzimala. Ušao sam prvo u uži izbor i na moje oduševljenje bio sam primljen. I odmah zatim izbačen iz kuće“, opisuje on. Njegov otac je to doživeo kao neodgovornost. „Živeo sam u pozorištu, ali i kod prijatelja, devojaka. Spavao sam čak i na Akademiji, ali da to niko od profesora ne sazna“, objašnjava, dodajući da priča ipak ima srećan kraj i da su roditelji prihvatili njegov izbor. „Došle su i prve premijere u pozorištu, pa sam se izborio za svoje ja. Za svoju glumu“, ponosno zaključuje.
Ljubav prema teatru mu je bila u krvi. „Mama je bila veliki fan pozorišta i ja sam, kao dete, a i kasnije, bio njen pratilac u svim beogradskim teatrima“, priseća se Manda.
Danas jedan od najpoznatijih domaćih glumaca navodi da borba za svoje snove u Srbiji nije ni malo laka. „U odnosu na današnje generacije moja je i uspela još nekako da se izbori. Teško mi je da gledam svoju decu, i mlade uopšte, koliko se muče i bore za bilo kakvu priliku. Ponestaje mi argumenata da ih ubedim da je ovde moguće živeti od svog posla. Ipak to doživljavam kao roditeljsku odgovornost i odgovornost posla kojim se bavim, i nastojim da im sopstvenim primerom dokažem da je moguće“, iskren je Manda.
Pored toga što je predan roditelj, uspeva da izađe na kraj sa profesionalnim obavezama koje nisu nimalo lake. „Našoj publici to verovatno izgleda kao da se mi jako lepo igramo i zabavljamo, a pritom smo za to još i plaćeni.“ Sve to nije jednostavno, jer gluma je posao koji se uvek nosi kući. „Teško je odvojiti lično od profesionalnog jer ja svojim telom, dušom i pameću branim svoj lik. Takođe, to je vrlo neizvesan posao. Ima perioda kada ne dobijate nijedan novi angažman po nekoliko meseci, tada se pored egzistencijalnih briga, konstantno preispitujete da li to što radite ima ikakvog smisla. Onda naiđe period kada radite nekoliko poslova odjednom, i tada patite za onim ’lenjim’ danima. Sve u svemu, vrlo turbulentno“, dodaje sa osmehom.
Upitali smo Mandića večito glumačko pitanje: Pozorište ili film? Duhovito je uzvratio da je večiti odgovor glumaca „i jedno i drugo“, dodajući da su to potpuno različiti procesi, različiti jezici, izražajna sredstva i zaista u potpunosti uživa i u jednom i u drugom.
Smatra da je suština stvaranja napraviti nešto što će da ostane generacijama. „Ne kao uzor ili ikona, kao neki nepromenljivi aksiom, nego ideja koju će posle nadograđivati. Moj svet nije onaj u koji niko nema pristup. Kao čovek i kao glumac moram da budem iskren i otvoren, nema tajni, nema skrivenih namera. Biti licemer u ovom poslu je katastrofa.“
„Na sceni sam uvek iskren, jer se ovaj posao tako radi. A što se tiče glume u životu, to se događa, ali uvek sa dobrom namerom – kada ne želim nekoga da povredim, i kada procenim da je za tu osobu u tom trenuku bolje da ne čuje istinu“, deli sa nama.
Deli sa nama da ga čini veoma srećnim kada sretne nekoga ko je pratio dečiju emisiju koju je radio. „Prvo me zabrine koliko sam mator, a onda me vrati u to vreme kad sam bio mlad, i bude mi drago. Vidim da je i on zapamtio nešto jer sam nesebično delio svoja iskustva sa svima. To je valjda moja svrha.“
Iako iza sebe ima širok opus uloga Manda kaže da je rad sa decom nešto što bi posebno izdvojio. „Svaka komunikacija sa decom je iskrenija i neposrednija, pa je tako i u glumi.“ Sa nama je podelio reči gumice Dobrile Matić kojima se, kako kaže, u poslednje vreme stano vraća: „Aplauz je umetniku isto što i mladiću osmeh njegove voljene. Naša publika, deca, ne ume da aplaudira. Tačnije, još ne ume. Ali, naučili smo da čujemo nemi eho našeg gledališta. Znamo da mališani aplaudiraju ubrzanim ritmom srca, vlagom u očima, grimasom radosti i tuge. Naša voljena osmehuje se samo dušom. Nikad, kad dobro igramo, ne ostanemo nenagrađeni tom tihom, plemenitijom i lepšom nagradom. Znamo: kao odraslim gledaocima dlanovi, našim gledaocima još dugo posle predstave bride njihova mala srca. I zbog toga smo srećni.“
U svojoj karijeri odigrao je mnogo drugačijih uloga koje su ostavile snažan utisak. Kada smo ga zamolili da izdvoji jednu ulogu, onu životnu, Manda navodi da su ga najviše ispunjavale neke generacijske priče koje je radio. „Prvo je to bila predstava ’Klasni neprijatelj’ u Pozorištu Boško Buha, a onda film ’Lepa sela lepo gore’. Inače se trudim da svakoj ulozi pristupim kao da je životna, nalazim da je jedino tako fer“, jasno naglašava.
Na pitanje ko je zapravo Milorad Mandić on odgovara: „Sasvim običan čovek. Zaista, naši glumci ne žive ništa raskošnije ni bajkovitije nego publika. Jedino što nas izdvaja je prepoznavanje na ulici. Ono što mene dodatno izdvaja je što sam otac četvoro dece, što je ujedno i moje najveće dostignuće u životu.“
Trenutno radi na veoma važnom zadatku rekonstrukcije pozorišta Boško Buka koju svi sa nestrpljenjem očekujemo, naročito mališani. „Posle majskih poplava, bili smo prinuđeni da popravimo krov koji je počeo da prokišnjava, ali ispalo je da su radovi na njemu samo početak jer su se sa svakim korakom pojavljivali novi problemi koje smo morali da rešimo“, objašnjava nam. Bilo je nemoguće raditi u takvim uslovima. „Pre svega nije ni bezbedno, a onda ni udobno ni prijatno za oko. Tako smo počeli da prikupljamo sredstva od donatora, fondacija i firmi, a onda su se pridružili i Grad Beograd, kao naš osnivač, i država“, ponosno nabraja.
Polažu se velike nade da će se sve uskoro završiti. „Onda ćemo moći da radimo ono što najbolje znamo – da pravimo predstave za decu i mlade. Želimo da Pozorište Boško Buha bude osnov zdravog odrastanja za narednih 40 generacija“, zaključuje naš sagovornik.
Foto: Jelena Jovanov
