Charles Baudelaire apsurdu ideala i stvarnosti
Poznati francuski esejist, pesnik, kritičar i pisac rođen je 1821. godine u Parizu. Bio je optužen za povredu javnog morala, i patio je od psihičkih poremećaja ali započinje novu epohu književnosti. Bolovao je od sifilisa koji je posredan uzrok bolesti od koje umire 1867. godine, posle dugog boravka u klinici.
Kada mu otac umire i majka se preudava, on odlazi od kuće u kraljevski internat, a kasnije u gimnaziju Luj Veliki. Posle punoletstva počinje da živi kao boem i stvara neka od najpoznatijih svetskih dela. Novac troši nemilice i zapada u dugove, a prepušta se porocima koji su osnovna tema njegove zbirke Cveće Zla. Osnova njegovog delanja je kontrast ideala i stvarnosti. Ovako je on pisao:
„Neki su mi rekli da bi ova poezija mogla naneti zla, nisam se tome obradovao. Drugi, , dobre dušice, da bi ona mogla činiti dobra i to me nije rastužilo.“
„Maločas prekrasan, a sad smešan, jadan,
krilati se putnik bori sa okovima“
„I opet blatnim putem veselo koračamo
ko da smo svaku mrlju jeftinom suzom sprali.“
„Progoni me Demon kroz moja bespuća,
Lebdi oko mene kao vazduh, svuda;
Prodire u srce i razara pluća.“
„Dragana beše naga, ali je, znajući me, zadržala svoj zvonki nakit
i njeno lice likovalo je gordo.“
„Satano, nek ti je slava na nebesi gde nekada vlada
i u Paklu gde si pobeđen, utonuo u tišinu sanja!“
Foto: wikimedia
