Aleksa Šantić- pesnik koji je najviše voleo svoj narod
Jedan od najvećih srpskih pesnika rođen je 1868. godine u Mostaru. Odlazio je i uvek se vraćao svojoj zemlji koju je voleo i često spominjao u svojim delima. Piše o slobodi, srpstvu i socijalnim temama ali i se bavi i refleksivnom i ljubavnom lirikom. Rad počinje veoma rano pisanjem pesama u dečijem listu Golub.
„O klasje moje ispod golih brda,
Moj crni hljebe, krvlju poštrapani,“
„Ovdje vam svako bratsku ruku steže –
U tuđem svijetu za vas pelen cvjeta;“
Živeo je u trgovačkoj porodici koja nije gajila razumevanje za njegov talenat. Završio je Trgovačku školu u Trstu. Pisao je za mnoge časopise, a 1888. godine postaje osnivač i predsednik Srpskog pevačkog društva ,,Gusle’’. Zatim je izabran za potpredsednika mostarskog odbora „Prosvete“, a po osnivanju lista „Zora“ postaje jedan od prvih urednika.
„Majska noć. Ali kô svodovi kripte
Tamna, i jedva nazre se dno međe.“
„Žena, u crnome velu, duga skuta,
Pred Hristove noge sruši se i plače…“
Iako je u početku stvaranja bio zaokupljen prozom, nakon nekoliko kritika po pitanju njegovih pesama, Šantić se sve više bavi poezijom dovodeći je do savršenstva. Godine 1908. postaje veoma bolestan. Najpre se muči sa kamenom u bubrenu, a nakon Prvog svetskog rata pati od toboparalize. Za vreme Aneksione krize i Prvog balkanskog rata odlazi u Italiju ali je sve vreme u saradnji sa Vladom kojoj se stavlja na raspolaganje.
„I opet mi duša sve o tebi sanja,
I kida se srce i za tobom gine,
A nevjera tvoja daleko se sklanja,
Kao tamni oblak kad sa neba mine.“
„Ne vjeruj u moje stihove i rime
Kad ti kažu, draga, da te silno volim,
U trenutku svakom da se za te molim
I da ti u stabla urezujem ime“
U toku Prvog svetskog rata zatvoren je kao talac i optuživan zbog svojih pesama. Nakon rata odabran je za člana Srpskog odbora. Bio je jedan od najvećih kritičara svog vremena, a uzori su mu bili J.J. Zmaj i Hajne. Ukazivao je na strahote u kojima narod živi i borio se celim srcem za isti. Postaje dopisni član Srpske kraljevske akademije 1914. godine. Umire u Mostaru u februaru 1924. godine, od tuberkuloze.
„Moj Oče, Kralju svrh zvezda svih,
Isceli dugo paćeni rod!
Svuda gde noći beda su zlih“
„O, ne dajte, Srbi, da Vukova ljaga
Okalja vam obraz čist ko sunce s neba!“
