Dejan Ilić: Kako raditi kao Nemac
Jedan od uspešnih Srba u Nemačkoj dr Dejan Ilić kaže: „Nema ništa od toga ‘idem na posao da odradim’. Taj mentalni odnos mora da počne da se menja.“
Profesor dr Dejan Ilić je jedan od najuspešnijih i najuglednijih Srba u svetu. Postigao je veliki uspeh i u biznisu i nauci. U Nemačkoj je tri puta proglašavan za menadžera i inovatora godine i dobitnik je i nagrade za životno delo koje mu je dodelilo Svetsko udruženje hemičara. Tu nagradu mu je doneo njegov rad na kreaciji mikrobaterije i smart kartice. Danas se nalazi na čelu ARRI Grupe, lidera u proizvodnji filmske i televizijske opreme.
Nedavno ste u Nemačkoj organizovali donatorsku konferenciju. Da li ste zadovoljni postignutim?
U vreme katastrofa bio sam upravo u Srbiji… Kada sam se vratio u Nemačku najviše su se, naravno, interesovali naši ljudi koji rade u Nemačkoj kako mogu da pomognu. Nakon toga je kompanija EFV bila za to da se organizuje donatorsko veče. Kompanije su na donatorskoj večeri skupile više desetina hiljada evra.
Da li mislite da će poplave odložite određene planirane investicije?
Ne mislim da će poplave da budu uzrok prekida saradnje. Mislim da sada treba iskoristiti ovo ujedinjeno nastupanje, i uveren sam da kada bi se deo te energije preneo na privredu Srbija bi izašla iz krize. I to me motiviše da idemo dalje, tako da nakon ovog intervjua imamo još jednu prezentaciju u blizini Štutgarta, pokrajina Baden Vitenberg, sa idejom da sa jednim delom grada napravim bratimljenje sa Kostolcem. Kada ih spojimo onda će brzo ići donatorska akcija.
Na osnovu vašeg iskustva, koje biste razlike u poslovanju i poslovnoj kulturi Nemačke i Srbije mogli da izdvojite?
Ne znam da li to može i treba da se poredi. U Srbiji građani imaju određeno mišljenja kojeg se drže, i naročito je to često kod starijih, kao na primer kod mog oca, starijih generacije između 50 i 60, i preko 60 godina, koje žele da se vrate ’Titovo’ vreme. Protiv toga sam, jer kad bi se u Srbiji do toga došlo, ništa se ne bi uradilo. U Titovo vreme je bila drugačija tržišna vrednost, ponašanje i regulacija tržišta. Kad bi Srbiji to bio cilj, totalno bi se promašio cilj, jer se nekad drugačije radilo, u okolini su bili drugačiji uslovi, ali to običnom čoveku ne može da se objasni. Srbija treba da se organizuje prema novim zahtevima tržišta. Istina Srbija sada može da proizvodi traktor u Zmaju, ali tržište traži nešto drugo, druge zahtevne mašine. I kad sam već spomenuo traktore, mislim da u Srbiji treba u prvom redu da se osnivaju mala i srednja preduzeća, koja će da rade delove za te traktore. Srbija ne mora sve da proizvodi, ali ono što se radi, treba da se radi na najbolji mogući način, jer je to jedini način da Srbija nešto plasira na tržište.
A kada je reč o samom odnosu prema radu?
U Srbiji mora više da se radi i to se polako uči. Sećam se dobro, bio sam na fakultetu, i idem od Smedereva do svog sela, i jedan seljak kaže drugom: „Ej čim stignemo na autobusku stanicu moram da te častim, našao sam mnogo dobar posao za ćerku.“ Na pitanje kakav posao, on kaže: „Ne mora ništa da radi.“ Znam da se u Srbiji kaže da ‘bez veze nema ništa’, i možda je to i tačno, ali neće biti ubuduće. I moraće da se promeni odnos prema poslu, da je dobar posao tamo gde se ništa ne radi. Vidim da i državni vrh već radi na tome. Čuo sam i da je premijer Vučić rekao da hoće da radi kao Nemac. Znam da on radi i subotom, i nedeljom, a mi malo stariji i iskusniji moramo da damo primer mlađima. Uostalom privrednici znaju da kad uđu u biznis, moraju više da rade. Nema ništa od toga ‘idem na posao da odradim’. Taj mentalni odnos mora da počne da se menja. Ne vidim da se kod mnogih menja, ali vidim koliko seljaci u mom selu, voćari, rade od jutra do sutra i zato imaju. Hoću da kažem, da moramo da radimo mnogo više i da gledamo da radimo mnogo. Znam one koji kažu crkavamo od rada, a ja kažem pogledajte vašu efikasnost rada.
A Srbi u Nemačkoj rade više nego Srbi ovde?
Rade više, ali ja to ne bih poredio, jer i u Nemačkoj je to različito. Na primer u Vartinom pogonu,u okolini Minhena nije problem da se ostaje duže da bi se posao završio, što nije slučaj u Berlinu i Hagenu. Ali efikasnije rade, jer imaju različita pomoćna sredstva, i razmišlja kako sebi da olakša, dok ćemo mi da tučemo jednim čekićem dok ne izgubimo snagu, a nećemo da napravimo pajser, pa da čekićem i pajserom udaramo zajedno da nam bude lakše.
