Stranac koji je pokrenuo biznis u Srbiji
Kako jedan stranac koji je iz ljubavi prema Beogradu došao u Srbiju, pokušava da pomiri želju da bude društveno odgovoran i dobar primer za mlade koji pokušavaju da sami započnu neki posao, sa željom za poslovnim uspehom.
Ralph van der Zijden dolazi iz Holandije i u Beogradu prethodne tri godine uspešno vodi svoju kompaniju IBikeBelgrade koja nudi turističku uslugu razgledanja grada na biciklima. Na ovim prostorima je radeći za holandsku nevladinu organizaciju od 2004. otvarao centre za start-up biznis i učio ljude kako da otvore firmu, zakonima, kako da naprave biznis plan.
Razlog zašto je rešio da se preseli ovde je vrlo jednostavan – ljubav prema Beogradu. On to objašnjava ovako:
"Do 2011. sam radio na ovim prostorima u različitim sektorima, i dosta vremena provodio u Beogradu, i kad god bih bio u Holandiji, shvatio sam da mi Beograd fali, i rešio da se preselim. Jedini razlog za to je što volim ovaj grad. Rešio sam da se preselim i da uradim nešto pozitivno ovde, u isto vreme da radim nešto gde ću biti nezavisan od donacija ili države."
Evo kako se jedan stranac snašao u srpskoj birokratiji i kakvi su njegovi saveti za mlade ljude koji žele da budu sami svoje gazde.
Kako ste došli na ideju da već postojeći biznis model implementirate na srpsko tržište?
Posećujući veće gradove u Evropi , obično bih rentirao bicikl kako bih se opustio i na taj način obilazio grad, to sam radio i u Beogradu i tako sam znao da je to moguće. Primetio sam da turizam raste tokom godina kada sam dolazio, viđao sam sve više hostela, hotela, a i low cost avio kompanije su počele ovde da lete. Mislim da turistički sektor ovde nije to primetio, ili nisu spremni za to, jer i dalje organizuju ture kao u prošlosti, misleći da ljudi žele da uče o Beogradu i Srbiji. Možda je nekada tako bilo, ali danas sa pojavom low cost avio prevoza, ljudi iz Holandije ili Engleske, vide kartu od 25 evra, i pomisle hajde da odemo tamo na vikend, ponekad ne znajući tačno ni gde idu, već samo žele dobro da se provedu, da im bude zabavno, da odu na zanimljivo mesto. I ja sam zapravo razvio ture iz njihove perspektive.
Kako je izgledao sam početak za vašu kompaniju?
Imao sam dobar posao i dobar život u Holandiji, i najteži deo započinjanja sopstvenog biznisa, posebno u drugoj zemlji, bio je da se odreknem toga i okrenem nečemu potpuno neizvesnom. Krajem 2010. pričao sam sa web dizajnerom i grafičkim dizajnerom u Srbiji i tako što je neko već počeo da radi na mojoj ideji, sve je postalo mnogo realističnije, i postalo je nešto od čega sad nisam mogao da odustanem. Pošto je bilo sve nesigurno, ne znajući na kakve ću probleme naići, radeći i živeći ovde, počeo sam sa veoma malom investicijom. Otvorio sam sajt, razdelio flajere po hostelima i hotelima, i čekao ljude na ulici. U početku sam bicikle rentirao, i kada bi mi klijent platio za turu, od tih para bih otplatio bicikle i vodiče.
Mojim vodičima danas govorim, čim započne tura ovo je njihova kompanija, a ne moja. Svakog dana ja dajem moju kompaniju drugome. Svestan sam da je to drugačiji način poslovanja, da imate toliko poverenje u ljude koji rade za vas ali ja ga imam. Moja kompanija je ekološka i društveno odgovorna, sa veoma malim investicijama. Za mene je bio eksperiment da budem preduzetnik, pogotovo ovde na Balkanu, ali mogu da budem ponosan na nju jer se ne vrti sve oko profita.
Recite mi vaša iskustva sa birokratijom u Srbiji?
Znao sam šta da očekujem jer sam već bio na ovim prostorima, ne tačno, ali sam znao da neće biti lako. Kada sam hteo da registrujem preduzeće kao privatni preduzetnik, proverio sam sve na sajtu APR-a, tamo je stajalo da će ako ispratim proceduru za tri dana moja kompanija biti registrovana. Prvo sam otišao na adresu koja je bila na sajtu, i bila je pogrešna.
U početku sam pokušao da uradim sve sam, kada sam našao pravu adresu, nisu radili jer je tog dana bila poseta Putina, kada sam konačno došao tamo neko mi je sve lepo objasnio na engleskom, a onda su mi dali formulare na ćirilici. Tako da sam na kraju pitao prijatelja, koji je odavde i ima svoju kompaniju, za pomoć, on je predložio da sve završim preko advokata, ali ja sam hteo da sve iskusim lično. Čuo sam za birokratiju ovde i pošto sam planirao da ostanem, hteo sam da iskusim sa kakvim problemima ću se sve suočavati kao preduzetnik. Prijatelj me je uhvatio za ruku i vodio iz institucije u instituciju, gde sam plaćao sve nerazjašnjene takse, iako to nije puno para, u svakoj instituciji moraš da platiš nešto, što je velika razlika u odnosu na Holandiju, gde državna služba sve obavlja besplatno. Uz pomoć prijatelja sve je prošlo glatko i u roku od dve nedelje sam registrovao firmu, ali onda sam otišao u banku da otvorim račun, i iznenadio se da je za to bilo potrebno više administracije nego za državnu službu.
Kakve su vaše impresije o preduzetničkom duhu u Srbiji ?
Dok sam studirao, od svog profesora ekonomije čuo sam priču o proizvođaču cipela iz Evrope, koji želi da prodaje cipele na novom tržištu, u Africi, i šalje dva skauta tamo, prvi se vraća i kaže direktoru da to nije moguće jer tamo svi idu bosi, dok drugi kaže da je to najbolje tržište jer tamo niko ne nosi cipele. Ja sam ovaj drugi.
Ekonomska klima generalno nije dobra za poslovanje u Srbiji, mislim da je zakon zastareo, nema pravog podsticaja od države, za razliku od Holandije gde se organizuju kampanje i fondovi za razvoj privatnog biznisa. Srbija u tom smislu zaostaje, što je sa jedne strane loše, ali ja na to gledam pozitivno, jer pravog preduzetnika ne bi trebalo da spreči nedostatak podrške.
Ovde nedostaje kultura preduzetništva, ne samo u smislu poslovanja, već i rađenja bilo čega za sebe, rizikovanja. Ja razumem da je u sredini gde je velika nezaposlenost i neizvesnost teško preuzeti rizik. Možda zato što sam odrastao u Zapadnoj Evropi u vreme blagostanja i nisam razmišljao o budućnosti, jesam rizikovao sa poslom ovde, ali mislim da i kroz školovanje i odgoj u porodici u Holandiji, podstican si da učiniš nešto za sebe, jako mlade osobe roditelji motivišu da nađu bilo kakav posao. U Srbiji su roditelji više zaštitnički nastrojeni, što nije loše, ali ne stimuliše mlade da postanu nezavisni.
Koji je vaš savet mladim ljudima i uopšte svima koji žele da započnu sami svoj biznis?
Jedan od ciljeva moje kompanije je da inspirišem mlade osobe da započnu nešto sami, nekada držim predavanja na Ekonomskom fakultetu Univerziteta u Beogradu, gde pričam o svom iskustvu u poslovanju. Studente uvek savetujem da iskoriste vreme dok ne nađu posao, a roditelji još uvek brinu o njima, da pokušaju da urade nešto sami, jer prostora na tržištu ima, toliko proizvoda i usluga ovde nedostaje.
Sa malom investicijom ili čak bez ikakvih investicija može se početi posao. Investicija u moju kompaniju je bila tako niska da sam za mesec dana vratio investirano. Naravno da je teško, zimi ne zaradim ništa, kada je kiša ne zaradim ništa, ali radim ono što želim, ponosan sam na svoj posao i zbog toga sam uvek srećan.
Način na koji ljudi razmišljaju ovde je da u firmu moraš da investiraš dosta i da od starta budeš veliki, ali to nije istina, može se početi malo i na to nadograđivati. Samo treba vredno raditi, a ljudi ovde su vredni. Treba pokušati, a ako ne uspeš, bar nisi uložio previše i to je u redu. Ako ste dovoljno ludi da počnete nešto za sebe ili dovoljno hrabri da budete preduzetnik ovde, dobra strana je da nećete imati veliku konkurenciju, mislim da nikada ne bih mogao da radim ovo isto u Holandiji iz tog razloga, a postoji još uvek dosta prostora za različite ideje.