Čekajući generaciju preduzimljivih…
Piše: Milovan Miličković, glavni urednik sajta Bizlife.rs
Prošle nedelje pozvan sam od strane organizacije Dostignuća mladih u Srbiji da budem u sastavu žirija koji će na takmičenju Poslovni izazov ocenjivati biznis planove beogradskih srednjoškolaca. S obzirom da BIZLife već par godina unazad prati aktivnosti Dostignuća mladih imao sam predstavu o tome šta me tamo očekuje – stotinu srednjoškolaca podeljenih u 20 timova, desetine volontera iz domaćih kompanija koji ceo dan ’obigravaju’ oko njih trudeći se da im zadatak što bolje objasne i pomognu im, i naravno, pozitivna atmosfera koja redovno prati ove događaje.
Već po dolasku na mesto događaja, bio sam ’upozoren’ od strane iskusnijih članova žirija da biznis planovi srednjoškolaca mogu da mi izgledaju malo naivno, da oni nemaju predstavu o tome koliko nešto košta i šta je sve potrebno da bi se jedan takav plan realizovao u stvarnosti. Na žalost, u moje vreme, ovakvih akcija nije bilo, i ko zna kako bi moja generacija odgovorila na ovakve zadatke. Opet na žalost, današnji obrazovni sistem nije ništa drugačiji po tom pitanju, pa ovoj deci, takmičenja kao ovo, daju mogućnost da se oprobaju i u nečem drugom osim u pisanju pismenih radova na zadatu temu i kontrolnih zadataka.
Ranom zorom, učenici su dobili zadatak da naprave biznis plan proizvoda ili usluge koja bi unapredila život na nekoj od beogradskih opština. Na kraju dana, saslušali smo 20 prezentacija, postavljali pitanja, ocenili ih i izabrali pobednike. Kao što to obično i biva, nekima nije bilo pravo, pa smo i na Twitteru mogli da pročitamo kako žiri nema pojma. Stvar ukusa.
A kakvi su bili ti biznis planovi? Jesu bili naivni, ali u baš svakom je bilo ponešto što je ličilo na tračak neke sjajne ideje. Kada bi sve radove srednjoškolaca upakovali u jedan, on bi ovako izgledao. Ugostiteljski objekat sa velikim turističkim potencijalom, etno tipa, gde bi početni kapital predstavljao kredit, sa dve godine grejs perioda, a naravno, pomogla bi i država. To jest, našla bi svoj interes. Jeste naivno. Ali zar je bitno? Tih stotinjak đaka, po prvi put su uvedeni u ’čarobni svet’ preduzetništva u pravom smislu te reči, a sutra će ih biti 100 iz Leskovca, pa 100 iz Čačka i iz Novog Sada. Ako od tih 400 srednjoškolaca, ovo takmičenje bude inicijalna kapisla za neku ideju i otvaranje svoje firme u budućnosti za bar njih deset, to je deset novih biznisa za možda po deset zaposlenih i 100 porodica koje će živeti od njega. A zamislite tek državnu kasu kako bi se obradovala.
Gledajuće sve te klince koji se toliko trude da svoj biznis plan odbrane, kako veruju u njega i trude se da nas ubede da je to ’baš ono što nam treba’, čovek zaključi šta je u stvari najveći nedostatak ove države. Država, koja toliko vapi za stranim investicijama ’od kojih nam opstanak zavisi’, a sama najviše novca daje u propala preduzeća i propale kadrove, jednostavno ne investira u svoj najveći kapital – svoju decu.
Nadam se samo da ćemo i pored svega, posle generacije čiji je ’životni san’ bio da radi u državnoj službi, dobiti novu, koja će biti poznata po tome što je preduzimljiva.
