Zakon o radu – čemu ovo služi, a pritom i ne radi

Plate koje kasne mesecima, prekovremeni neplaćeni rad, nepostojeći godišnji odmor, minimalci. O svakodnevnom kršenju Zakona o radu u Srbiji zaposleni uglavnom ćute – kako ne bi ostali i bez tog, kakvog-takvog, posla, piše Deutsche Welle.

Kada je nezaposlenost skoro 30 odsto, koliki je i udeo sive ekonomije, radnici su prinuđeni da ćute i trpe, kako i oni ne bi ostali bez posla. Sa jedne strane, država poslodavcima toleriše kada ne isplaćuju zarade i ne uplaćuju poreze i doprinose – ta velikodušnost lepo se videla na primeru Simpa iz Vranja. S druge strane, radniku se ne prašta ako kasni na posao ili ne izvršava svoje obaveze. Gazde to kažnjavaju otkazom.

Država, da bi dobila ono što joj pripada, može da blokira račun poslodavcu, ukoliko izbegava plaćanje poreza, ali nema efikasan mehanizam da zaštiti radnika, ako mu kasni plata. Osnovno pitanje je čemu, ili bolje rečeno kome služi Zakon o radu kada se ni njegove najbanalnije odredbe – da neko radi i za to bude adekvatno plaćen – krše svakodnevno i masovno?

U Savezu samostalnih sindikata Srbije priznaju da u takvim situacijama ne mogu mnogo da pomognu radnicima. Država gleda poslodavcima kroz prste zbog velikog broja nezaposlenih, kaže potpredsednik tog sindikata Zoran Mihajlović.

„S druge starne, ima i zaposlenih koji su takođe tolerantni prema poslodavcu, jer znaju da će teško naći drugi posao. Ako bi kojim slučajem tužili poslodavca, onda može da se pokrene stečajni postupak, a to znači da i oni gube radno mesto“, kaže Mihajlović za Deutsche Welle. „Jednostavno, mi smo u začaranom krugu. Poremećeno je tržište kapitala, mnogo je ljudi koji traže posao i poslodavci to zloupotrebljavaju.“