Što više daješ, više i dobijaš
Stil života savremenog čoveka poslednjih decenija se drastično promenio. Umesto humanosti i solidarnosti savremeni čovek se okrenuo nezasitoj strasti za posedovanjem. Šta nam se to dogodilo? Da li imate odgovor gde su se rasuli geni kapetana Miše Anastasijevića koji je poklonio impozantnu zgradu sadašnjeg Rektorata i kralja Milutina koji je bio jedan od najvećih zadužbinara (podigao je i obnovio 40 hramova)? Da li se izgubila potreba našeg čoveka da učini dobro delo, da daruje za svoj narod kao što je to nekada bilo?
Gde je nestalo zadužbinarstvo koje ima osam vekova dugu tradiciju u Srbiji?
Zadužbinarstvo kod Srba datira još iz srednjeg veka, iz doba Nemanjića i uvek je zauzimalo posebno mesto. Zahvaljujući zadužbinama, Srbi su kroz vekove sačuvali svoje korene. Najstarija sačuvana zadužbina je manastir Studenica, a najveći zadužbinar je kralj Milutin. Dok su Stefan Nemanja i njegov sin Rastko zidali i van granica tadašnje Srbije, gde je najbolji primer manastir Hilandar. U Beogradu, nekolicina trgovca podarila je prave arhitektonske bisere koji krase staro gradsko jezgro. Na Simu Andrejevića Igumanova podseća Velika Igumanova palata na Terazijama, a dobrotvor Beogradskog univerziteta je trgovac solju kapetan Miša Anastasijević, koji je darivao Rektorat Beogradskog univerziteta.
Pored njih, na listi najvećih zadužbinara nalaze se i Mihajlo Pupin, Obrenovići i Karađorđevići. Kraljica Natalija je svoje ogromno nasledstvo ostavila Beogradskom univerzitetu, dok je porodica Trandafili u Novom Sadu celokupnu imovinu darivala Matici srpskoj i crkvenoj opštini.
Većina zadužbinara tadašnjeg vremena, procenila je da su obrazovanje i pismenost važan segment kulture jednog naroda, zato su svoja imanja zaveštavali upravo onima koji su se bavili naukom i obrazovanjem. Prema rečima predsednika Vukove zadužbine, Miodraga Matickog, danas, umni ljudi svojim dobrovoljnim radom, ulažući svoje napore i ideje su uključeni u osmišljavanje delatnosti zadužbina i na taj način i sami postaju zadužbinari.
Naš narod veruje da što više daješ, više i dobijaš. To je u svojoj knjizi “Zadužbinstvo kod Srba” istakao i Slavko Vejinović, da samo ljudi dubokih partiotskih osećanja, svesni interesa i potreba svog naroda, mogu da bogatstvo koje su sticali tokom celog žitova, ostave svom narodu.
Uprkos otuđenim navikama modernog društva, zadužbinarstvo i duh zadužbinarstva nije uništen u našem narodu. Danas, i dalje postoje pojedinci koji brinu da tradiciju zadužbinarstva dodatno obogate i prilagode savremenim uslovima, potrebama društva.
Zato, za zadužbinare se kaže da premašuju istoriju i vreme.
