Spas u revitalizaciji IMT, FAP…

Za razvoj Srbije, stvaranje novih radnih mesta i veći izvoz, spas "leži" u oživljavanju zamrlih fabrika. Srbiji više nego ikada potrebna industrija, piše Politika.

Sa dubokom provalijom između domaće proizvodnje i ukupne potrošnje, Srbija ne može da postigne ekonomsku stabilnost i tu ne pomažu nikakve fiskalne ili poreske akrobacije.

Industrijalizacija je neizbežna, jer je Srbiji više nego ikada potrebna industrija, ali je i industriji potrebna Srbija – ističe u razgovoru za Politiku dr Petar B. Petrović, profesor Mašinskog fakulteta Univerziteta u Beogradu i redovni član Akademije inženjerskih nauka Srbije (AINS).

Model industrijskog razvoja zasnovan na stranim investicijama i pasivnoj državi, očigledno ne daje rezultate, jer se sa strane investicijama ne može upravljat, zato Srbija mora da ponudi novu industrijsku politiku, jer nam industriju niko neće izgraditi, ističe on.

Prema njegovim rečima, jedna je od naših najvećih zabluda je stav da sve što je pripadalo nekadašnjoj industriji Srbije nije neophodno za industrijski razvoj.

Preduzeća u decenijskom restrukturiranju, poput IMT, IMR, „Ikarbus”, FAP, „14. oktobar”, „Industrija kablova” Jagodina i druga, nisu ,,mastodonti socijalizma” i balast državnom budžetu, kojih se treba što pre rešiti, već vremenska, tehnološka i finansijska prečica do nove industrije. Upravo u tim preduzećima, ali i u onim koja su doživela tragičnu sudbinu likvidacije, leži ogroman skriveni potencijal za ubrzani razvoj.

Država je oročila svoju pomoć preduzećima u restrukturiranju do kraja juna 2014. Pružena im je poslednja prilika – da stanu na noge, nađu kupca, ili će biti likvidirana. Ove firme su prezadužene. Ne plaćaju poreze i doprinose, opštinske takse, struju, gas… Procena Svetske banke je da su godišnje trošile oko 700 miliona evra „naših oskudnih para”.

,,Borba za svaku fabriku i svako radno mesto” – slogan je Ministarstva finansija i privrede u 2013. godini. Ovim rečima je državni sekretar Aleksandar Ljubić u razgovoru za ,,Politiku” najavio ,,početak bitke” za 175 preduzeća u restrukturiranju u kojima je oko 58.000 zaposlenih. Na drugoj strani, ekonomisti pitaju ,,koliko će to da košta i ko će to da plati”.

Tragična je istina da Srbija od 2001. godine ništa nije uradila da sačuva svoju industriju, a odluka  Vlade kojom se restrukturiranje 175 preduzeća oročava do juna 2014. zapravo je odluka da budu likvidirana, kaže Petrović.

Svaka fabrika i svaki pogon je bitan. Srbija više nema prava da zatvori nijednu fabriku. Postojeću uredbu o restrukturiranju treba povući i doneti novu, čiji bi imperativ bio selektivna proizvodna i poslovna konsolidacija. Za tri do pet godina dobili bismo pedesetak obnovljenih preduzeća, sa više od 50.000 radnika koji stvaraju novu vrednost, umesto da kao nezaposleni iscrpljuju državne fondove za njihovo socijalno zbrinjavanje. Oko njih bi izrasli klasteri malih i srednjih firmi.

Nemačka vlada nije dozvolila da devedesetih propadne poznata fabrika kotrljajućih ležajeva FAG, strateška kompanija za nemačku industriju, vitalna karika u proizvodnom lancu mnogih fabrika, kaže Petrović. Kao što Amerika 2008. nije dozvolila da propadnu ,,Krajsler”, „Dženeralmotors” ili ,,Ford”.

Prema tvrdnjama Petrovića, uz pravu podršku države, IMT bi za pet godina mogao da dostigne godišnju proizvodnju od 20.000 traktora, odnosno polovinu projektovanog kapaciteta fabrike, a te traktore nije teško prodati.

Oni su u celosti domaći proizvod, na vrhu složenog proizvodnog lanca. IMT bi pokrenuo kooperante, uključujući i rakovički IMR koji proizvodi motore. IMR takođe ima svoje kooperante. Na početku tog lanca je „Železara Smederevo”. Proizvodnja 20.000 traktora zahteva 40.000 tona čelika.

"Za Srbiju je od suštinskog značaja da obnovi prerađivačku industriju u kojoj je nekada bila jaka, kao što su metaloprerađivačka, namenska, hemijska, tekstilna, prehrambena, farmaceutska industrija", tvrdi Petrović.

Ako nam treba proizvodnja traktora i kombajna, takvim fabrikama nije mesto u centru grada, izjavio je za ,,Politiku” Ljubić, dok profesor Petrović smatra da bi gašenje i preseljenje novobeogradske fabrike traktora bilo katastrofalno i za IMT i za Beograd. 

U Novom Beogradu mora da se radi i proizvodi, a ne samo da se troši. Srbija ne može da se industrijalizuje ako Beograd opet ne postane industrijski grad, jer u Beogradu živi više od četvrtine njenog stanovništva. Zato treba oživeti IMT i IMR. Ali i „Ikarbus”, jer za potrebe Beograda može da proizvodi 800 autobusa godišnje, iste onakve koje sada uvozi iz Poljske, ali upola jeftinije.

Nemačka ne izmešta industriju iz gradova. Dobar primer je Štutgart, gde u samom jezgru grada rade kompanije kao što su „Mercedes”, „Porše” ili „Boš”.

Budućnost naše industrije, uprkos teškom stanju, ne mora biti mračna, jasan je profesor Petrović. Naprotiv, Srbija je industrijska nacija koja je u proteklih 160 godina dokazala da je sposobna da razvije konkurentan industrijski sistem, koji može da odgovori društvenim potrebama, podseća on.

U narednih pet godina Srbija mora da udvostruči broj preduzeća, do 2030. stvori bar 300.000 novih radnih mesta, tehnološko težište proizvodnje pomeri iz niskih u srednje tehnologije i učešće industrijske u stvaranju BDP podigne na 25 odsto. Za to je neophodno da industrijski razvoj dobije status dugoročnog društvenog prioriteta najvišeg značaja i da država stvori odgovarajući institucionalni okvir. Evropa ima svoje ministarstvo industrije, svoj Institut za industrijske tehnologije i inovaciju (EIT), svoju razvojnu banku. Srbija to isto mora da učini, jer sadržaj bez forme ne može da postoji.