Književno veče sa dobitnicima Andrićeve nagrade
Urednica književno-tribinskog programa Studentskog kulturnog centra Vesna Kapor sinoć je održala prvo književno veče novog ciklusa na temu „Kako se piše priča“ na kome su učestvovali Milisav Savić, Radoslav Bratić i Radovan Beli Marković.
Kaporova je objasnila da se ideja rodila tokom prošle godine koja je bila u znaku jubileja, pola veka otkako je Ivo Andrić dobio Nobelovu nagradu za književnost, dok se u ovoj godini navršava 120 godina njegovog rodenja. Cilj je ciklusa, dodala je ona, da se kroz razgovore o pričama, kao književnoj formi koja je danas skrajnuta, oda pošta najvećem i najplodnijem srpskom pripovedaču.
Trojica pozvanih pisaca su dobitnici Andrićeve nagrade koja se isključivo dodeljuje za najbolju zbirku ili pojedinačnu priču objavljenu na srpskom jeziku u protekloj godini i Kapor je najavila da će ciklus trajati dok bude pisaca koji pišu priče, a žele da o tome i razgovaraju. Ona je podsetila da je Milisav Savić dobio je Andrićevu nagradu 1977. godine za zbirku priča “Ujak naše varoš” i da je bio drugi dobitnik posle Dragoslava Mihailovića.
Radoslav Bratić je bio laureat 1985. za zbirku “Slike bez oca”, a Radovan Beli Marković1996. za zbirku “Setembrini u Kolubari”. Ona je predložila da se razgovara o tome: šta čini dobru priču, šta znači ova nagrada za pisca, koliko je važna imaginacija, a koliko tehnika u sklapanju priča…
Pisci su se složili oko značaja koji je dobijanje Andrićeve nagrade imalo na njih, ali u kontekstu da su je dobili (osim Markovića) veoma mladi, jer to im je bila svojevrsna odskočna daska da lakše stignu dio izdavača, da bi trebalo da to bude praksa, a ne izuzetak, da nagrade dobijaju mladi autori da im pomognu da dopru do čitalaca. Savić je kao primer pomenuo italijanskog klasika Itala Kalvina koji je posle 55. godine objavio da više neće primati nagrade. Složili su se i oko toga da je najteža prozna disciplina pisanje kratkih priča jer tu nema prostora za “ odmaranje“ kao prilikom pisanja romana. Savić je insistirao da je za kratku priču najvažnija poenta na kraju i to je uporedio sa boksom, da se priča „dobija“ nokautom, a roman na poene.
Na zadovoljstvo publike u kojoj je bilo dosta pisaca, noivnara, studenata, razvila se i polemika između učesnika oko određivanja što je u suštini bio pravac koji su kritičari označili kao „stvarnosna proza“ i u kojoj meri su oni pripadali tom krugu kao i o odnosu postmodernista prema onome što su nazivali „zavičajnom prozom“.
Spontano su se vratili Andriću kao pripovedaču i složili se da je on i svoje romane pisao poput „venca priča“ i svaki je odabrao neku Andrićevu priču i sa Savića je to “ Žeđ“, za Bratića „Knjiga“, a Markovića „Mustafa Madžar“.
