Putna mreža Srbija u lošem stanju
Prema poslednjim podacima 60 do 70 odsto osnovne putne mreže je u lošem stanju, a proces propadanje se nastavlja, kaže direktor Vojvodinaputa Marko Cigić.
Ovo je potvrdio da to predstavlja veću štetu nego korist od novoizgrađenih deonica. Iako Srbija ulaže maksimalan napor da se nekako kompletira saobraćajni Koridor 10, zadužujući se do guše, uz to se pokušava i izgradnja Koridora 11, ipak prolećno krpljenje udarnih rupa koje je razlokao sneg i led nije dovoljno da se sačuva izgrađeno.
Ako se politika upravljanja putevima i odnosa prema putnoj mreži ne promeni, do sada izgrađeni putevi će propasti, a novi se neće održavati i stalno ćemo imati isti problem nedovoljnih para. On ističe da je ponovno dramatično teška situacija i u putarskim preduzećima i na putevima. Cigić navodi da je još uvek nepoznat model kojim bi se zaustavilo propadanje i puteva i putarskih firmi, što traje blizu dve decenije.
Cigić podseća na to da je fenomen prevaljivanja troškova projekta na izvođače radova postao praksa, ugovori se neki projekat a da nisu obezbeđene pare. Sve republičke vlade su se takmičile u tome koja će uraditi više projekata a da nisu imale finansijsko obezbeđenje za plaćanje radova izvođačima.
Cigić objašnjava da već dvadeset godina propadaju i firme i putevi, a rezultat je bio osiromašena preduzeća, iscrpljena i finansijski i kapitalno, nakon čega je došla privatizacija kao spasonosna formula. Međutim, tada se desio fenomen „Nibensa” i ostalih firmi, od ozbiljnih preduzeća napravljene su mašinerije za trgovinu novcima i poslovima, a nikako izvođačka preduzeća.
Čini se da je to mnogima odgovaralo jer niko nije postavljao pitanje zašto su rokovi plaćanja tri i šest meseci, prosečna naplata 2007. i 2008. bila je blizu osam meseci, dug putarskim firmama iznosio je 30 milijardi dinara (tadašnjih 320 miliona evra), dok je ukupan dug celoj privredi iznosio nešto više od 60 milijardi dinara. Ako je 15.000 radnika ponelo teret duga države za polovinu privrede, onda su to lavovi koji su uspeli da se do danas održe.
Cigić kaže da su korist iz tih aranžmana izvukle banke jer su troškove finansiranja projekata vešto prenosili na izvođače. Izvođači su uredno dostavili situacije za izvedene radove, one su overene i prihvaćene i onda je nađena formula u takozvanoj cesiji s bankama, pri čemu investitor prihvata da će u određenom vremenu platiti banci dug, a ona će dati kredit i naplaćivati kamate.
Rezultat je bio da se od gotovog napravila veresija, da je od 100 dinara izvedenih radova, kada se obračunaju troškovi kredita i kamata, realno izvođačima ostajala tek polovina.
