Godišnjica smrti Desanke Maksimović: Pesmom mnogima dala utočište
Retko je koji pesnik kao Desanka Maksimović još za života stekao ime i ugled, zadobio toliku naklonost i poštovanje brojnih čitalaca. Njena pesma je uvek bila sigurna streha i zaklon svakome ko je obeležen osećajnošću, uskraćen za nešto, ugrožen.
Najveća srpska pesnikinja 20. veka nema drugu biografiju sem književnu ni drugog poroda sem pesama. Bila je pesnikinja koja je mogla biti smatrana drugom majkom po učešću u odgoju dece. Njene pesme su sastavni deo svačijeg detinjstva. Onaj ko je čitao njene pesme upoznao je ne samo njenu dušu i njeno biće, već i dušu naroda iz kojeg je potekla.
Mnoge pesme ove velike srpske pesnikinje poziv su ljudima da budu dobri, plemeniti, da poštuju ljude drugačijih načela i uverenja, boja i vera, pozivala ih da proslave i tuđeg sveca, da uvažavaju neistomišljenike, da budu strogi prema svojima kao što su prema tuđim manama. Od svih vrednosti u životu ona je posebno isticala slobodu, odanost, hrabrost, dobrotu i nekoristoljublje.
Njen odlazak s ovog sveta 11. februara 1993. godine za mnoge je bio veliki gubitak, a pogotovo za srpsku književnost.
Rođena je 16. maja 1898. u Rabrovici, kod Valjeva, Bila je najstarije dete oca Mihaila, učitelja, i majke Draginje. Odmah posle njenog rođenja, Mihailo Maksimović je dobio premeštaj, pa se porodica odselila u Brankovinu. Tu je provela detinjstvo, a u Valjevu je završila gimnaziju. Studirala je na Odeljenju za svetsku književnost, opštu istoriju i istoriju umetnosti Filozofskog fakulteta u Beogradu.
Nakon diplomiranja najpre je radila u Gimnaziji u Obrenovcu, a zatim kao suplent u Trećoj ženskoj gimnaziji u Beogradu. U Parizu je provela godinu dana na usavršavanju kao stipendista francuske vlade. Nakon što je od 3. septembra 1925. godine radila oko godinu dana u Učiteljskoj školi u Dubrovniku, prešla je ponovo u Beograd, gde je radila u Prvoj ženskoj gimnaziji.
Početkom avgusta 1933. godine udala se za Sergeja Slastikova. Nije imala dece. Jedna od njenih učenica bila je i Mira Alečković, koja je takođe postala pesnikinja i bliska prijateljica.
Početkom Drugog svetskog rata otišla je u penziju, ali se u službu vratila 1944. i u istoj školi ostala do konačnog penzionisanja 1953. godine. Putovala je širom tadašnje Jugoslavije i imala veliki broj prijatelja među piscima i pesnicima: Ivo Andrić, Branko Ćopić, Isidora Sekulić, Miloš Crnjanski, Gustav Krklec…
Godine 1959. izabrana je za dopisnog člana Srpske akademije nauka i umetnosti, a 1965. za redovnog člana. Bila je i prevodilac, mahom poezije, s ruskog, slovenačkog, bugarskog i francuskog jezika.
Objavila je oko 50 knjiga poezije, pesama i proze za decu i omladinu, pripovedačke, romansijerske i putopisne proze. Svoje prve pesme objavila je 1920. godine u časopisu „Misao“. Njena poezija je i ljubavna i rodoljubiva i poletna i mladalačka i ozbiljna i osećajna. Neke od njenih najpopularnijih pesama su: „Predosećanje“, „Strepnja“, „Prolećna pesma“, „Opomena“, „Na buri“, „Tražim pomilovanje“, „Pokošena livada“…
„Kada su se stvarale ove pesme, izvirali su stihovi kao voda; kao da sam neku česmu otvorila. I sama sam se čudila kako su tekli glatko neprestano. Dogodilo se ono najpoželjnije, oblik i sadržaj su sliveni, jedno drugo ističu i dopunjuju“, rekla je jednom prilikom pesnikinja.
Čuvši za strijeljanje đaka u Kragujevcu 21. oktobra 1941. napisala je jednu od svojih najpoznatijih pesama „Krvava bajka“ – pesmu koja svedoči o teroru okupatora nad nedužnim narodom u Drugom svetskom ratu. Pesma je objavljena tek posle rata.
Njeno osnovno pesničko geslo je bilo da poezija treba da bude razumljiva, jasna, iskrena, otvorena prema čoveku i životu. U kasnijem periodu života lirika Desanke Maksimović je dobila nešto smireniji i tiši duh. Njeni poezija, pripovetke, romani i knjige za decu prevođeni su na mnoge jezike, a pojedine pesme nalaze se u antologijama poezije.
Dobila je veliki broj književnih nagrada, a među njima i Vukovu, Njegoševu, nagradu AVNOJ-a, Sedmojulsku nagradu, Zmajevu nagradu, nagradu „Mlado pokoljenje“. Prva je dobitnica „Zlatnog krsta kneza Lazara“.
Izabrana je i za počasnog građanina Valjeva. Prvo priznanje dobila je 1925. godine nagradom za pesmu „Strepnja“ na konkursu časopisa „Misao“.
Godine 1985. renovirana je osnovna škola u Brankovini, koju je pohađala Desanka Maksimović i gde je njen otac bio učitelj. Škola je nazvana „Desankina škola“, kako ju je narod prozvao.
Godine 1988. odlikovana je nagradom „Zlatni venac“ makedonskih „Večeri poezije“ u Strugi u saradnji s UNESCO-om. U Valjevu joj je, još za njenog života, podignut spomenik, koji je Matija Bećković otkrio 27. oktobra 1990. godine. Pesnikinja je negodovala zbog tog čina, ali su je ubedili da je to samo spomenik poeziji s njenim likom.
Godine 1993. Vlada Srbije je donela odluku da njeno ime i delo trajno budu obeleženi osnivanjem Zadužbine Desanke Maksimović, koja dodeljuje nagradu „Desanka Maksimović“. Zadužbina treba da stvori uslove za trajno očuvanje i njegovanje uspomene na ovu veliku pesnikinju.
Umrla je 11. februara 1993. godine u Beogradu. Sahranjena je u Brankovini, kraj svog supruga. Dana 23. avgusta 2007. otkriven joj je spomenik u Beogradu u Tašmajdanskom parku.
