Srbija prva u Evropi bez plastičnih kesa

Prosečan Evropljanin tokom godine upotrebi oko 500 plastičnih kesa, a prosečan Srbin upola manje. Računica kazuje da se u našoj zemlji tokom jedne godine upotrebi i odbaci oko dve milijarde takvih kesa.
 
Ali ne zabrinjavaju brojke u ovoj ekološkoj priči. Sporan je sastav tih vrećica, zbog čega njihova razgradnja u prirodi traje i po nekoliko stotina godina. Od početka ove godine naša zemlja započela je akciju uvođenja biorazgradivih plastičnih vrećica na naše tržište. Objavljen je rat plastikanerima opasnim po zdravlje i ekološku sredinu. Ovo je jedna od retkih ”disciplina” u kojoj ne zaostajemo za Evropom. Pravilo o upotrebi biorazgradivih kesa, naime, još ne postoji na nivou Evropske unije. Neke države tek pokušavaju da kroz politiku cena, kao i ugovorima sa privatnim sektorom i zabranama određenih tipova vrećica, smanje upotrebu plastičnih kesa.
 
S namerom da već za nekoliko meseci u Srbiji budu u upotrebi isključivo eko-kese, čija razgradnja traje samo od jedne do četiri godine, na Tehnološkom fakultetu u Novom Sadu otvorena je jedina referentna nacionalna laboratorija za ambalažu i pakovanje.

Svi proizvođači, njih više od 150, ozbiljno su shvatili ovu akciju Ministarstva za zaštitu životne sredine. Ozbiljna je i kaznena politika koju je osmislilo resorno ministarstvo. Svaki proizvođač obavezan je da jednom godišnje u novosadskoj laboratoriji pribavi sertifikat o biorazgradivosti.

Uz to, u bilo koje doba godine, inspektori mogu da, nenajavljeno, iz pogona ili iz trgovina uzmu vrećice i pošalju ih na analizu.
 
– Od 1. januara, kada je na snagu stupio pravilnik o biorazgradivosti ambalaže, mi smo zatrpani plastičnim kesama – kaže prof. dr Vera Lazić, rukovodilac laboratorije, jedne od najsavremenijih u Evropi.

Prve sertifikate rešenja Tehnološki fakultet izdaće proizvođačima tokom naredne nedelje. Dobiće ih oni proizvođači čije plastične vrećice u svom sastavu imaju odgovarajući aditiv zadužen za brzu razgradnju.
 
– Aditive naši proizvođači uvoze iz Nemačke, Italije, Engleske… – kaže prof Lazić. – Ako je aditiv odgovarajući, onda osnovni sintetski proizvod, polietilen ili polipropilen, postaje brzo razgradiv, odnosno u prirodi, kada se vrećica odbaci, postaje hrana mikroorganizmima.
Upravo zbog raznovrsnosti aditiva, laboratorijska analiza jednog uzorka traje od jedne do šest nedelja. Komora u laboratoriji Tehnološkog fakulteta može da ispituje maksimalno osam uzoraka istovremeno.

To znači da će rešenja stizati prilično usporenim tempom, pa je Ministarstvo našlo način da ne dovede u nezgodan položaj proizvođače vrećica: prof. Lazić i njeni saradnici svakom proizvođaču ispisaće ”opravdanje” da je dostavio uzorak vrećice na analizu, te da može da očekuje rezultat atesta za mesec ili dva.
 
Po rečima državnog sekretara Bojana Đurića, razgradive kese skuplje su za oko 10 odsto nego standardne plastične vrećice, odnosno za onoliko koliko iznosi cena aditiva koji se koriste u proizvodnji. Domaće firme neće morati da menjaju tehnologiju proizvodnje i da kupuju novu opremu kako bi počele ekološku proizvodnju kesa. Moraće samo da nabave odgovarajuće aditive.