Intervju: Dan Tana

Poznat po holivudskom restoranu, stecištu filmskih i zvezda šou biznisa koji je ovog oktobra obeležio 47 godina postojanja, ali i po tome što će, kao filmski producent, glumac i jedini Srbin član Američke filmske akademije, odlučivati i ove godine o „Oskarima“, zaljubljenik u fudbal, govori o biznisu na američki i srpski način i kako je za jedan dolar kupio restoran na Beverli Hilsu
 
Piše: Mirjana Radošević
(Fotografije: M. Radošević i privatna arhiva)
 
 
Ove godine, čuveni restoran „Dan Tana“ na Beverli Hilsu, na adresi 9071 Santa Monika bulevar, obeležava 47 godina postojanja! Stariji je nego neki američki muzeji.

Od otvaranja sve je isto: čuveni, karirani, crveno-beli stolnjaci na dvadeset i jednom stolu, 40 zaposlenih i isti jelovnik – već 47 godina! Sastavila su ga dva majstora kulinarstva, Mikele di Galio, nekad lični kuvar Musolinija, i Džozef Pevec. Jedino su se promenile cene: nekad je porcija „steka“ koštala pet, sada – 60 dolara. Godišnji pazar je pet miliona dolara. Pazar, ne zarada, da ne bude zabune.

Dan Tanu poznajem od 1988. kad sam radila intervju povodom njegove produkcije filma „Tajna manastirske rakije“, u režiji Slobodana Šijana. Kasnije smo se sretali u Los Anđelesu, pa sam, sa familijom, bila njegov gost na večeri. Još pamtim ukus najbolje spremljenih puževa u provansalskom sosu!

Ipak, fudbal, na lestvici najvećih ljubavi Dan Tane, zauzima sva tri mesta: prvo, drugo i treće! Prijateljstvo je za Dan Tanu najvažnija stvar na svetu. Bogat si, kaže, koliko prijatelja a ne koliko novca imaš. Sa Pericom Radenkovićem druguje od detinjstva. U „Maderi“ više nema dr Ace Obradovića koji ga je uveo u fudbal. U znak zahvalnosti i mementa, u „Maderi“ stoji vitrina, sa dve fudbalske lopte koje je Dan Tana dobio povodom 100 godišnjice FIFA-e, a iznad, fotografija dr Ace Obradovića. Jedinom „kralju“ fudbala sa doktorskom titulom!

Dok razgovaramo u „Maderi“, svaki čas prilaze prijatelji da ga pozdrave, među njima i Toplica Spasojević.

* Da li Vam je žao što ste posle toliko decenija prodali restoran?


– Nimalo, jer sada samo želim da trošim zarađene pare!

* Niste srebroljubac, poznato je da ste 70-tih godina prodali svoje ime glavnom junaku popularne serije „Vegas“ i novac dali u humanitarne svrhe.


– Tačno, glavni junak se zove Dan Tana, a meni su dali  500 dolara po epizodi. Sav novac, više od pola miliona dolara, uplatio sam na račun City of Hope u humanitarne svrhe. Za sebe nisam uzeo ni – centa!

* Da li je ugostiteljstvo, kao i Vašem ocu, sudbina?


– Nikako! Nisam nikada želeo da se bavim ugostiteljstvom! Jer, kao dete baš zbog kafane, oca gotovo da i nisam viđao. Rano ujutru je odlazio u nabavku robe i dolazio u kasnim satima. Odrastao sam uz majku Lenku. Sve su nam uzeli posle rata. Moj izbor i moja ljubav bio je fudbal. I kada sam bio na dnu, bio sam ponosan, znao sam šta hoću. Jedanput, na Božić u Torontu, kada smo nas četvorica delili dve glavice crnog luka i parče bajatog hleba, zarekao sam se da više nikada neću biti gladan!

* I, održali ste reč! Kako Vam je uspelo da kupite restoran za samo jedan dolar i da ga sad prodate za, verovatno, milione dolara?


– Tako što to može samo u Americi, nigde u svetu. Ipak, to je bila 1964. godina, i ovo danas je velika razlika. Danas je u Americi birokratija toliko velika i komplikovana, nekad su i kontrole bile manje, sanitarna inspekcija i sve ostalo. Ja sam tada već imao karijeru glumca i fudbalera. Znao sam da je baviti se ugostiteljstvom najriskantniji biznis, jer se ponekad mnogo više para izgubi nego što se zaradi. Ipak, u Americi svako sanja da ima restoran, mada je propao i Frenk Sinatra koji je imao čak tri restorana, pa Din Martin koji je otvorio i zatvorio dva, propao je i Harison Ford… Imati restoran nije žurka ni zabava, to je ozbiljan posao.

* Ipak, restoran usred Holivuda za jedan dolar, mnogo je i za filmsku priču?


– Zaista je istina. Restoran je koštao 30.000 dolara, ali po ugovoru sa tim bračnim parom, trebalo je da im dam samo dolar, a posle godinu dana, još tri godine za redom, po 10.000 dolara. Međutim, u početku posao nije krenuo. Iako sam mnogo tog filmskog sveta poznavao i računao na njih kao svoje goste, niko nije hteo da dođe. Onda je jednog dana došao moj prijatelj Đoe di Mađo, muž Merilin Monro i slavni bejzbol igrač, sa prijateljima, čuvenim Šugerbraunom iz Las Vegasa i poznatim producentom Sidnijem Bekermanom, kasnije jednim od producenata filma „Kum“. Ponudio sam im da kupe 50 posto restorana, za 15.000 dolara. Međutim, Đoe di Mađo mi je rekao da već ima jedan u San Francisku, nije hteo ni Bekerman. Šugerbraun mi je rekao, evo ti odmah 15.000 dolara, ali zaradu moraš da mi staviš na stranu i to u – kešu! Odbio sam, jer to znači da bi trebalo da kradem. Nastavio sam da zovem prijatelje glumce, Roberta Mičama, Keri Granta, Glena Forda i tolike druge, ali niko nije hteo da dođe. To je trajalo godinu i po dana.

* Kada je nastao preokret?


– Jednog dana u šest popodne, vidim prazan restoran, pitam, ima li neke rezervacije za večeru, kažu mi ima jedan sto za četvoro. Odem kući, kad sam se vratio za barom je sedelo šestoro, tri žene i isto toliko muškaraca. Zamolim mog sjajnog kuvara Mikelea di Galija, koji je bio jedan od 50 Musolinijevih kuvara, da napravi neki ordevr od pečuraka i paste… U tom društvu koje je rezervisalo sto, bio je i novinar „Los Anđeles Tajmsa“. Ja to tada nisam znao. Posle dva dana, osvanuo je veliki tekst o najboljoj pasti u Los Anđelesu kod Dan Tane! Iste večeri, umesto 30, imali smo čak 200 večera! Pred restoranom je bila neopisana gužva, svi su došli da se uvere u to što preporučuje L.A. Times. I od tada, restoran je pun svake večeri, bila kiša, zemljotres ili recesija, ništa mu ne smeta da radi. I danas mi kažu, zar ne znate da je Amerika u krizi, znam, ali, nema veze, restoran je pun!

* I sada Vam nije žao što ste ga prodali?


– Ne, uopšte nemam emociju. Kao da ga nikad nisam ni imao! Zapravo, ja nikad i nisam vodio restoran, uvek sam imao menadžere, ukupno osam menadžera, neki su umrli, neki otišli u penziju. Zato ljudi koji dolaze u restoran misle da ja ne postojim kao Dan Tana, već da je to samo ime restorana. Jeste, ja sam taj restoran stvorio, puno tih gostiju su danas moji kućni prijatelji, ali ja nikad nisam stajao na vratima. Kad uđem u restoran, ja prođem od stola do stola, ali nikad ne sednem, možda na minut, dva, da mi neko drugi ne bi zamerio što nisam seo za njegov sto. Sa prijateljima sam išao u druge restorane da jedem, ili kod njih kući. Nikad nisam mešao prijateljstvo i posao. Restoran „Dan Tana“ je bio samo jedan moj biznis, a pored njega imao sam i fudbal i film. Bio sam uspešan i kao producent. Imao sam dva filma u Kanu, u zvaničnom takmičenju, oba su snimljena u Jugoslaviji. Jedan je „Kičma“, reditelja Vlatka Gilića, a drugi „Poseban tretman“ Gorana Paskaljevića, sa Ljubom Tadićem i Milenom Dravić koja je 1980. dobila nagradu kao najbolja glumica u Kanu, a film je bio nominovan i za „Zlatni globus“.

* U čemu je formula Vašeg uspeha u ugostiteljstvu?


– Formula uspeha je što sam zaposlio ljude koji vole ono što rade i znaju to da rade, a nisu imali mogućnost da otvore svoj restoran. Osim toga, nikad se nisam mešao u njihov posao. Takođe sam tražio da se nabavlja samo vrhunska roba, nisam hteo da štedim na kvalitetu, iako sam mogao da zaradim više para da sam nabavljao jeftiniju robu. Možda će vam nešto značiti ako kažem da sam za 45 godina otpustio samo jednog čoveka! Onda kad sam video da je zadržao bakšiš. Svog radnika sam uvek podržavao i poštovao, u svim poslovima kojima sam se bavio, bio to fudbal, film ili restoran, i nikad nisam zakasnio sa platom. A ako se dogodi da u tom trenutku nemam dovoljno para, pozajmljivao sam od prijatelja da isplatim svoje radnike. Radnik mora da se plati. A čujem i vidim kako ovde ljudi mesecima, godinama rade bez plate! Ja sam šokiran, to ne mogu da zamislim. I još nešto, mušterija je uvek u pravu! Ne svađajte se s gostom, ako gost nije u pravu, ja ću da raspravim. Imao sam gosta, prijatelja veterinara, ali alkoholičara, koji je uvek dolazio sa celom porodicom i trošio je više nego dvadeset drugih gostiju zajedno! Čuo sam kako je mom konobaru rekao da je „prokleti, glupi Meksikanac“ jer mu nije doneo hleb i puter. Konobar se izvinio, ali je ovaj nastavio da ga vređa. Iako je restoran bio pun gostiju, obratio sam se doktoru i tražio od njega da se izvini mom konobaru, što je ovaj odbio. Ja sam mu rekao da odmah napusti restoran i da nikad više u njega ne uđe! Svi su mi gosti aplaudirali.

* Kad biste bankrotirali, verujete li da biste se ponovo obogatili, kao što je teško zamisliti Donalda Trampa među gubitnicima?


– U Americi, ko hoće da radi ne treba mu ni univerzitet, nikakve škole. Nije važno šta si studirao, već šta ti možeš svojim rukama i glavom da uradiš. Ja sam jedno mesec dana čak prao sudove, pa sam radio i kao pomoćnik kelnera, pa kao šef sale, i zato volim da kažem da mene nije sramota da radim, mene je sramota kad ne radim!

* Da li mislite da spas Srbije leži u investiranju u agrar?


– Na planeti je već sedam milijardi ljudi, a za dvadeset godina očekuje se devet milijardi! Hrana i voda će biti najvažniji. Naša je zemlja toliko bogata plodnom zemljom i vodom, i pitam zašto naša država ne napravi bar trideset jezera da voda koja preliva, ide u ta jezera, da se gaje ribe, da se prokopavaju kanali, da se navodnjava. Ako se u to uloži, mi ćemo biti Švajcarska. A da bismo to uradili, moramo da krenemo od – čistoće! Međutim, naši ljudi zaobilaze kontejnere, đubre bacaju kroz prozor, zagađuju reke i zemlju.

* Kako vam izgledaju naši tajkuni?


–U odnosu na broj stanovnika, u Srbiji ima više bogataša nego u Americi! Sirotinje ima mnogo i ovde i tamo. Ovde je sreća što svako ima nekog na selu, pa bar za hranu ne mora da brine. Video sam kako i predsednik Tadić i drugi kritikuju bogataše što nisu donatori. Pa ne može država nekom da kaže da bude – donator. To je stvar lične volje. U Beogradu ima toliko zgrada zadužbina, ali to nisu ovi novi bogataši.

* Kakav je, po Vama, srpski narod?


– Jedan od najlepših naroda, najgostoprimljivijih na svetu, ali isto tako voli da PREVARI! Radije bi da prevare za jedan dolar, nego da zarade – milion! Od roditelja sam naučio da je bolje zaraditi jedan dolar, ali bez prevare. Zato je važno da uspešni ljudi, biznismeni, sportisti, umetnici, odu u škole i dobrovoljno deci objašnjavaju kako su uspeli, kako treba raditi. Ja bih se sam prihvatio da idem od škole do škole i da objašnjavam deci. Moraju naučiti da je isto tako lako zaraditi jedan milion kao što je lako prevariti za jedan dolar!
Sada želim da potrošim ono što sam zaradio i nikakve me investicije više ne interesuju. Ja sam „milijarder“ u svom životu, sa prijateljima i iskustvom, bogatiji sam od Donalda Trampa! A kada bih dobio vlast u Srbiji na deset godina, možda bih i mogao nešto da promenim, možda! Međutim, ne piše nam se dobro, iako sam optimista i svet vidim kao polupunu, a ne polupraznu čašu. Jedino bih voleo da vidim trenutak da se ova Srbija – probudi!
 
* Sada ste češće u Beogradu, kako Vam sad izgleda rodni grad?
– Vidim šta se sve radi u Beogradu, sređuju se ulice i parkovi, grade mostovi, sve to naravno košta, ali gradimo za budućnost, niko to ne može da ukrade. Ova gradska vlast zaista mnogo radi za Beograd. Ali, ne mogu oni sami, moraju i građani da rade za Beograd, da svako ponaosob nešto doprinese i uradi, od toga da ga ne prlja. Ovaj grad ima sve atribute da bude velegrad. Ja sam za to da Đilas ostane doživotni gradonačelnik! Nisam član ni jedne stranke, uvek glasam, to je važno, tragedija je ako se ne glasa. Jer, ako izađe malo glasača to ne znači da je izašao kvalitet, to je najlošiji kvalitet.
 
Naše šanse za „Oskara“
 
Dan Tana i Branko Lustig su jedini članovi Američke filmske akademije sa ovih prostora, koja ima 4.000 glasačkih članova. Ove godine treba da pogledaju 63 filma. O šansama našeg kandidata „Montevideo, bog te video“ Dragana Bjelogrlića, kaže:
– Verujem da film može da uđe u prvih devet, što bi bio zaista veliki uspeh. Film je malo predugačak za ukus američkog tržišta, ima i kvaliteta, ali film je – domaći, lokalni. Meni se film mnogo svideo, ja sam čak i plakao, pošto ja volim fudbal. Prijatno sam iznenađen kako je napravljen ali, na žalost, to je jedna domaća a ne svetska tema.
 
 
Život kao film
 
Dobrivoje Tanasijević, Dan Tana, rođen je u Beogradu 1935. godine. Otac Radojko bio je vlasnik poznate kafane „Složna braća“ u Njegoševoj ulici. Danas je na njenom mestu hotel „Park“. Majka Lenka, iz bogate seljačke porodice, želela je da njen stariji sin Dobrivoje, Bata kako su ga od milošte zvali, bude lekar ili profesor.
Očeva sudbina bila je tragična. Pošto je preživeo Drugi svetski rat, komunisti su ga osudili kao „trulog bogataša“, konfiskovali mu svu imovinu i kafanu, a njega poslali u zloglasni zatvor, na Adu Ciganliju. Supruga Lenka setila se da je u kafanu pre rata dolazio Aleksandar Leka Ranković, i uporno, danima, tražila da je Leka primi. Uspela je, i muž joj se našao na slobodi. Ironijom sudbine, postavljen je za šefa sopstvene kafane – „Složna braća“! Ovog puta, radio je u korist države. Još se jednom sudbina poigrala s ovim čovekom: stradao je u saobraćajnoj nesreći, u kolima „opel rekord“, koja mu je kupio sin Dobrivoje. Nažalost, više nisu živi ni otac ni majka, a ni mlađi brat Borivoje. Crkva u Čibutkovici, kod Lazarevca, u kojoj su venčani njegovi roditelji, a on kršten, renovirana je pre pet godina, sredstvima Dan Tane.
Kada je imao samo 13 godina, malog Batu je dr Aca Obradović odveo u fudbalski klub Crvena zvezda. Prao je kopačke igračima i zaljubio se u fudbal. Odlučio je da 1952. napusti zemlju. Čekajući izbegličke papire u logoru Valka kraj Nirnberga, igrao je fudbal za Hanover. „Prodali“ su ga u Kanadu, jevrejskom klubu „Hakoa“. Potom odlazi u Los Anđeles. Zarađuje kao glumac. Ženi se prelepom glumicom Andreom, dobija ćerke Gabrijelu i Katarinu, ali da bi sačuvao brak napušta glumačku karijeru.
Sa ortakom, otvara noćni klub u Holivudu „Pepermint West“, 1962. godine. Zatim osniva producentsku kuću „Bata Prodakšn“, pa se opet vraća fudbalu i kupuje fudbalski klub „Toros“ i restoran „Ringier“. Dovodi prijatelje dr Acu Obradovića i Ivana Toplaka da postave temelje američkom fudbalu. Nisu uspeli, Ameri daju prednost ragbiju i bejzbolu. Godine 1964. restoran „Ringier“ na Santa Monika bulevaru, naziva svojim imenom „Dan Tana“. On će ga proslaviti.
U postojbini fudbala, Engleskoj, postaje vlasnik i predsednik kluba „Brendford“. Opet prolazi kroz trnje, ali je svestan da se do zvezda stiže najčešće – izgreban! Ne zaboravlja ni rodni Beograd i prijatelje. Na poziv Miljana Miljanića vraća sjaj fudbalu, vraća sjaj i FEST-u dovodeći zvezde Holivuda. Godine 2008. postao je predsednik FK Crvena zvezda.
Sa novom, mladom i lepom suprugom Biljanom Strezovski živi na relaciji Beograd – London – Los Anđeles. Odnedavno imaju Daša, slatkog psića „plave krvi“ pasmine Cavalier King Charles IV spaniel. I Daš ima pasoš, odaziva se isključivo na engleskom jeziku, i svakodnevno ide u šetnju s Dan Tanom po Tašmajdanskom parku. Svoje beogradske dane Dan Tana provodi sa prijateljima, odlazi na utakmice i na svoj splav na Adi Međici. Kad se uželi golfa, dobrog pozorišta i fudbala skokne do Londona, a zbog filma je u Holivudu. Uskoro odlazi u L.A. da kao član Američke filmske akademije predloži kandidate za „Oskara“.