Petar Božović: Paja Vuisić je bio glumački patrijarh

Sad su svi bardovi. Sa dvadeset godina za nekog kažu: „On je bard”. A sa šesnaest godina klinci govore: „Gde si, care, legendo?!” Kakvi carevi! – kaže sjajni glumac kome će danas biti dodeljena nagrada „Pavle Vuisić”


Najznačajnije nagrade koje je tokom plodne karijere dobio, glumac Petar Božović nosi u srcu. Poput one kada je velikan našeg glumišta, Ljuba Tadić, upitan ko će biti njegov naslednik kada ode jednog dana, rekao: „Rade Šerbedžija je veliki glumac, Petar Kralj je veliki glumac” a onda, kao iz topa grunuo: „Ipak, Pera Božović!” Ali, ponosan je na još dve – nagradu „Ljubiša Jovanović”, prvo glumačko priznanje koje je dobio u Jagodini, i ovu, nazvanu po još jednom velikanu – Pavlu Vuisiću, koja će mu danas biti uručena na Niškim filmskim susretima.

 
Svojevremeno ste izjavili da Vam nagrade ne znače baš puno, da nemate pojma gde su, jer one sa umetnicima nemaju veze, već više sa njihovim rođacima – strinama, tetkama… Da li tako i sada mislite?
 
 – Da, pa to je tačno. Ali, ova mi sada izgleda kao prva koju sam dobio.
 
 
Zbog čega? Jer nosi ime velikog glumca?
 
 – Zbog toga što je on bio Pavle. Sad kad bih objašnjavao zbog čega je to tako…. U narodu ima jedan Paja, a to je naš pokojni patrijarh, i drugi Paja – Paja Vuisić, patrijarh svoga posla. Skoro sam zaboravio na to uzbuđenje, pa mi se učinilo kao da je u mojim godinama skoro nepristojno radovati se.
 
 
Zašto tako mislite? Koje su to godine rezervisane za radovanje?
 
 – Otkad mi je ovaj Tomica Milosavljević svojim zakonom zabranio da dobijem bescementni kuk, pa sam morao po kuk u Banjaluku, shvatio sam da kada napuniš 65 godina, gotov si, nisi više potreban. Otpiše te ministar zdravlja. I to onaj ministar koji je ovu zemlju ojadio onom čuvenom svinjskom vakcinom pa se on, tobože, vakcinisao, a cela Evropa nije htela… A čim je dobio prvu prehladu, otišao je da se operiše u inostranstvo. Šta više reći!?
 
 
Gluma danas i juče? Da li je nekada bilo lakše biti glumac?
 
 – Glumcima je uvek bilo teško, ali naš posao je, inače, savladavanje teškoća. Tako da se o tome i nije nešto previše pričalo u javnosti. Ponekad se iznosio neki socijalni slučaj. A morate reći da su glumci, ipak, ukras ovoga grada. Kada izračunate koliko ih ima – to je jedno odeljenje, ne znam ni ja čega. Pa, majku mu, može se valjda onda nešto uraditi. Bar da dočekaju dostojanstvenu starost. Ne mogu svi da budu najveći u svom poslu, pa ni glumačkom. A i ne treba. A onda se desila još jedna stvar. Političari su postali glavne zvezde. Glumci su stavljeni u drugi plan. Za vreme Broza bilo je pet, šest glumaca. Znalo se ko ima glavnu ulogu, i nekoliko držećih. I malo epizodista za celu Jugoslaviju. Sada svaka partija ima veće garniture od jednog pozorišta. Ono otvaraju, ovo zatvaraju… Novine, recimo, mostove.
 
 
Kako se Vi snalazite u ovom vremenu?
 
 – Ja, odlično! Uvek sam bio individualista, nisam govorio „mi”. Svojevremeno sam pročitao jednu formulaciju koja kaže: „Ekipa najboljih jugoslovenskih glumaca…” To se ranije nije govorilo, bilo je neukusno, nepristojno. Sad su svi najbolji, svi su naj naj… Sad su svi bardovi. Sa dvadeset godina on je bard. A sa šesnaest godina klinci govore „Gde si, care, legendo?!” Kakvi carevi!
 
 
Bez obzira na sve, ipak se dobro zna ko su istinski bardovi.
 
 – Ma, zna se sve!
 
 
Svojevremeno ste pisali autorske tekstove za „Politiku“. I, bili ste dosta oštri u njima. Da li i danas mislite slično o Srbiji među šljivama, pitanju Kosova…?
 
 – Nikada nije bilo teže. Ali, nije bilo lako ni onda. Bio sam oštar kada je bilo ono prvo paljenje i divljanje na Kosovu. Ali, nije to sve krenulo odnedavno, već još od 1945. godine kada je neko rukom naših otaca potpisao dekret o tome da izbeglice iz Srbije i Crne Gore ne mogu da se vrate na svoja ognjišta. Odatle je počelo, gospodo. Ovaj narod, kakav god da je, nije ovo zaslužio. Ali, treba mu vođa. E, kakav Domanović!
 
 
Da ostavimo politiku, da se vratimo na glumu….
 
 – Može. Evo, da krenemo da pričamo o šargarepi, krompiru… Odmah ćemo do politike da dođemo. Seljak, pijaca, cene… I sve će to da se reši. Kao što Mrkonjić rešava puteve.
 
 
Gluma je za Vas više od igre, više od života, to je biti verujući, jednom ste izjavili. Dve ljubavi ste imali: glumu i žene. Znači da ste srećan čovek.
 
 – Jesam, na vreme sam spoznao neke stvari. Radeći na tim ulogama, na sudbinama likova koje sam tumačio, ja sam ponirući koliko mogu u njihove sudbine, vremenom shvatio da igrajući njih, u stvari, polako otkrivam samoga sebe. To je valjda ta lepota, radost otkrivanja. A o krajnjem rezultatu ne može se i ne treba govoriti. To je kao u veri. Ne možete vi doći do Boga. On je uvek sa vama. U procesu otkrivanja svega što je Božje, čovekova je sreća. A krajnji rezultat može biti porazan po onoga ko misli da je otkrio tu tajnu. Bio sam na hodočašću u Jerusalimu, zbog toga sam hadžija. I to u vreme Vaskrsa, kada se pali sveta vatra. Neko je pitao jednoga sveštenika: „Da li se ta vatra pali duhom ili neko to potpali šibicom?” A on mu je rekao: „Zavisi kako veruješ.” I u tome je cela istina. Kada je u ovoj civilizacijskoj, ljudskoj prenaglašenoj radoznalosti da čeprka po svemu, da se postane veći i od Boga, smatrajući ga, čak, prevaziđenim, prducnuo onaj vulkan na Islandu, ode ceo vazdušni saobraćaj zapadne Evrope. I, kuku lele, šta ćemo sad?! Propadoše nam aranžmani. Marbelja postade Mardelja. Pustiš malo dima i – ode sve do đavola.
 
 
Kakvi su Vam planovi?
 
 – Idem do Niša po nagradu, a onda do „Amerikanca” na večeru. A posle odoh na „Nušićijadu”, do Ivanjice. Vrlo lepo su to oživeli. Tamo sam snimao „Više od igre” i jako sam vezan za tak kraj. Prošle godine su upriličili fudbalsku utakmicu. Igrali su muškarci koji su bili deca u vreme snimanja serije. A meni su postavili sto i na njemu kilo – kilo. Sifon sode, vino. Vrlo je lepo tamo. Ceo grad obuku u kostime iz prošlog veka.
 
 
A posle toga?
 
 – Snimam film. Zove se „Artiljero” Srđana Anđelića. Priča je o povratku Nemanje Vidića u „Crvenu zvezdu”. To je namera. A okolo šta se dešava, videćemo.
 
 
Koju ste Vi ulogu dobili?
 
 – Nesrećnog oca koji je imao dva najveća stresa u životu – prvi, kada je Šekularac prestao da igra, drugi kada je video kako Dragana DŽajića u lancima vode.
 
 
Petar Božović kaže da obožava Beograd, ali da je to grad za mladog čoveka te je on rešio da pređe u Vrujce. Za prestonicu kaže: „To je jedino mesto za čoveka koji nešto hoće u životu. I Novi Sad je lep, ali … U Beogradu se igra pod trubom, a tamo je tamburica. Što bi Englezi rekli: Ovo je jedina metropola u Evropi u kojoj se živi!“