Rođaci šalju svakom po 700 dolara

Svakom građaninu Srbije ujka iz Amerike, tetka iz Australije ili baba i deda iz Nemačke prosečno godišnje pošalju novac u vrednosti od 700 američkih dolara. Svetska banka pre tri godine izračunala je da srpska dijaspora godišnje pošalje u maticu više od pet milijardi dolara, što našu zemlju svrstava u sam vrh država po prijemu novčanih doznaka iz inostranstva.

I dok se novac koje šalju žuljevite ruke naših iseljenika uglavnom troši za puko preživljavanje, ili se čuva u slamaricama, država ozbiljno razmišlja: Kako da se bolje iskoristi potencijal srpskog rasejanja?

Ova i slične dileme čine samo deo složenih odnosa koji vladaju između Srbije i njenih iseljenika. Slabo organizovana, podložna neslozi i podelama, nebrojeno puta izneverena, ali istovremeno brojna i dobrostojeća – slika je srpske dijaspore koja naseljava prostor od Amerike na zapadu do Kine na istoku.

  Stanje u rasejanju slika je i njene majke Srbije, koja se prema svojim iseljenicima u prošlosti odnosila uglavnom maćehinski nemarno. A četiri miliona Srba, koliko se procenjuje da ih živi u svetu, sa svojim kapitalom i uticajem koji imaju, snaga su koje se nijedna ozbiljna zemlja na svetu ne odriče.

Bile su potrebne godine da država na pravi način otkrije svoju dijasporu. A zakon pod ovim pojmom podrazumeva sve državljane Srbije koji žive u iniostranstvu, kao i Srbe iseljenike iz Srbije i regiona i njihove potomke. Tek u poslednje vreme vlast u Srbiji napravila je zaokret u odnosu na višedecenijsku politiku manipulisanja i „čerupanja“ sunarodnika.

Donošenjem prvog Zakona o dijaspori i Strategije jačanja odnosa sa maticom, kao i osnivanjem Skupštine naših iseljenika, udaren je temelj novih odnosa.

Da naša zemlja ne misli na svoju dijasporu samo u vreme glasanja za pesmu Evrovizije, potvrđuje ministar vera i dijaspore Srđan Srećković, koji ističe da je napravljen veliki zaokret u saradnji države i rasejanja.

– Duže od pola veka naši ljudi u svetu bili su ili zloupotrebljavani ili posmatrani kao neprijatelji – navodi Srećković. – Takav odnos doneo je samo štetu, jer čak trećina naših sunarodnika živi u inostranstvu. Dijaspori danas moramo da pomognemo u jačanju veza sa maticom, a ona gradi imidž Srbije u inostranstvu.

Ministar napominje da je Srbija otvorena za kapital naših ljudi na novi, partnerski način. U prošlosti je to činjeno kvazipatriotskim pozivima u pomoć, a danas – omogućavanjem da ljudi rade, razvijaju posao, zarađuju, ali i zapošljavaju ljude. On podseća da je od 2000. godine do danas dijaspora direktno investirala 550 miliona dolara u srpsku ekonomiju. U malim i srednjim preduzećima, osnovanim kapitalom naših ljudi iz sveta, posao je našlo 25.000 ljudi.

Države u kojima živi naša dijaspora su različite, ali su im problemi u odnosima sa maticom – zajednički. Iste muke uglavnom muče i sve građane Srbije. Početak svakog posla davi korupcija, pravna nesigurnost, surova birokratija, glomazna administracija…

Predstavnici dijaspore kažu da je za istinsku saradnju potrebno rešiti još niz problema koji stvaraju jaz, koji se sada teško preskače. Podjednako sve boli spora nostrifikacija fakultetskih diploma, ali i glomazna procedura dobijanja srpskih dokumenata i državljanstva, za šta su potrebne – nedelje. A bila bi sreća da je to sve!

– Našim ljudima trebalo bi omogućiti da prilikom održavanja izbora u Srbiji glasaju poštom, ali i dati im mesta u parlamentu – nabraja Radivoje Petrikić, advokat iz Beča i predsednik Austrijsko-srpskog privrednog foruma. – Potrebno je i stvaranje tela koje bi se bavilo samo praktičnim ekonomskim projektima, namenjenim dijaspori. To je već učinila Irska, Poljska, pa i Rusija.

NE ZNAMO KOLIKO NAS JE

Tačan broj Srba u rasejanju gotovo je nemoguće utvrditi, jer naši sunarodnici u zemljama u kojima borave imaju različiti status – od punopravnih državljana stranih zemalja do radnika „na privremenom radu“. Koliko je, ipak, važno da država ima makar okvirni broj sunarodnika koji na duže ili kraće vreme borave u stranim zemljama, pokazali su nedavni događaji u Tunisu, Libiji i Egiptu. Precizne evidencije srpskih radnika u svetu nema, jer se naši građani na privremenom radu konzulatima javljaju samo u slučaju nevolje.
Petrikić kaže da među dijasporom postoji želja za razvijanjem biznisa i u Srbiji. O tome svedoči broj od čak 10.000 malih, i nešto većih, privrednika koji žive i rade u Austriji, i koji bi rado svoj biznis proširili i u matici.