• Šta je zajedničko dobrom vozaču i dobrom menadžeru?

Ja bih rekla, pre svega, jasan cilj i kuda se do njega stiže, kao i poznavanje vozila kojim će se kretati. U slučaju menadžera – to su firma, tim i finansije, da ne kažem kubikaža motora. Moraju da znaju kakvu strategiju vožnje zahteva i može da izvede njihovo vozilo. Tu je upoznavanje puta, gde su prilike za preticanje, a gde opasnosti na putu, brzo reagovanje i prilagođavanje uslovima puta, baš kao i tržišta. I moram istaći da nije ništa manje važno ni uživati u obe uloge, jer to onda daje lepu i prijatnu vožnju uprkos svim uslovima. Lično, volim dinamičnu.

• Da li, po vašem mišljenju, vozač koji prvi put vidi stazu može da nadmaši iskusnog vozača?

Ja sam neko ko veruje da uvek postoje šanse za sve u životu. „Nemoguće” deluje prilično kao okidač kada je moj stav u pitanju. Ali onda se, ipak, mora uzeti realnost u obzir i činjenica da su za nešto male šanse (i dalje postoje, ali male), kako iskusni vozači, ipak, poznaju specifične tehnike vožnje koje daju veliku prednost. No, budite vi uvek u kondiciji i pripravnosti za malu šansu da nemoguće, možda, ipak bude moguće.

• Vozači često moraju da menjaju taktiku u toku trke. Da li ste i vi nekad bili u takvoj situaciji?

Na trkama još ne, mada volim da pratim auto-trke i volela bih da imam priliku da se u tome oprobam. Naravno, tu i leži veliki potencijal – da li ćemo se i kako prilagoditi potrebi da se taktika promeni, koliko brzo i da li u tome pronađemo nešto što nismo ni očekivali. Na primer, u našoj branši nameštaja užasno vreme korone donelo je ekspanziju i rast. I tu je bilo pitanje prilagođavanja i promene taktike.

• Šta najviše cenite kod suvozača u poslovnom, a šta kod suvozača u privatnom životu?

Poverenje, pouzdanost, lojalnost. To da se podjednako radujemo i uživamo u vožnji na koju smo se zaputili i da nam je krajnja destinacija zajednički cilj. Spremnost da se uključi uvek kada je potrebno pregledati mape i rute i da prati put podjednako kad god je u prilici. Uvek postoji razumevanje ako je potrebno i zadremati u našoj vožnji.

Idook media

• Koliko se često usudite da „vozite bez ruku” (preduzimate relativno riskantne poteze)?

Današnji modeli automobila daju tu mogućnost, ali moram priznati da sam konstatovala kako tu funkciju, koliko god deluje korisno da rastereti na otvorenim pravcima, ne preferiram. Volim da uvek držim volan u svojim rukama, da uživam u vožnji i upravljanju, jer u suprotnom ne bih ni vozila.

Nepobitna je činjenica da je zgodno znati da postoji takva funkcija novih modela, kao i mnoštvo drugih funkcija na novim modelima automobila. Mogu značajno da olakšavaju put vozaču kada su okolnosti takve da mora da odveze do neke tačke i kada to nije deo zadovoljstva. Sve ovo preslikavam, naravno, i na preduzetničku/menadžersku funkciju.

• Da li vam se nekad desilo da pomislite da ste izgubili kontrolu, ali ste ipak uspeli da se „vratite na stazu”?

Da, dešava se. Tada volim da se konsultujem, što nije deo moje taktike. Trudim se da tada reagujem brzo, bez panike i da, ako panika oko mene postoji, ne utiče na mene i na ono što se očekuje da uradim.

• Koje odlike, po vašem mišljenju, čine šampiona?

Odlučnost, upornost i sposobnost da se uvek krene dalje. Dobar mentalni fokus i fizička kondicija koja daje tu mentalnu jačinu. Ostalo su stvari kreative i prakse.

• Da li vam je u karijeri (ali i u privatnom životu) važnija brzina ili pouzdanost?

Zapravo, moram priznati, kako u kom trenutku. Nekad sam u raspoloženju i potrebi za adrenalinom i brzinom i malo pouzdanost stavim u drugi plan, iako pouzdanost, zbog svih oko mene, jeste izbor u većem broju slučajeva.

• Koliko treba ulagati u mašinu (proizvod, uslugu i sl.), a koliko u „pit-stop” (ljude)?

Apsolutno podjednako. Firmu čine koliko proizvod (finansije) toliko i ljudi koji su zaduženi da to iznesu na stazu i do cilja i neodvojivi su deo uspeha i dolaska do cilja. Smatram da je isto i kada je reč o mašini, pit-stopu i vožnji automobila. Ovo pitanje me je podsetilo na jednu anegdotu koja je nastala dok smo suprug i ja pratili neku od vožnji Formule jedan. U trenutku ulaska vozila u pit-stop, dok ide taj kadar, dođemo do zaključka kako je pozicija „drugi na crevu” (gde se toči gorivo u formuli) super. Nemaš odgovornost, a deo si tima Formule 1 i putuješ sa njima. Kao i u kompanijama, ako je nekome u redu da nema odgovornost, a time ni poziciju, sasvim je zadovoljan time, menadžer mora to prepoznati i iskoristiti ga upravo za ono što on može dobro da iznese. Na kraju, i takvi su neophodni. Ja bih uvek radije vozila formulu, nemam strah od brzine i svega što nosi. Naprotiv.

Saznajte sve o dešavanjima u biznisu, budite u toku sa lifestyle temama. PRIJAVITE SE NA NAŠ NEWSLETTER.