Živi, živi duh evropski, živeće vekov’ma!….

Bliži nam se 31. oktobar, datum kada će prema rečima britanskog premijera, Borisa Džonsona, njegova zemlja napustiti Evropsku uniju, uspeo ili ne da iznova pregovara o sporazumu koji su sklopili prethodna vlada i lideri u Briselu. To je dan kada će veliki broj britanaca slaviti (ili ipak samo obeležavati) “Noć veštica”, ali ovog puta umesto gledanja horor filmova biti uz TV, a čitanje strašnih priča zameniti čitanjem Guardian-a, Times-a, Sun-a… Cinici bi rekli – sjajan scenario za potrebe ovog praznika.

Dosta toga je već napisano o posledicama bregzita po Veliku Britaniju, ali šta to može da znači za Evropsku uniju i da li smo savremenici početka njenog kraja? Koliko Evopska unija danas podseća na Jugoslaviju osamdesetih i devedesetih godina i da li postoji toliko analogije da se u ovom momentu može govoriti o početku procesa balkanizacije Evrope?

Pođimo od razlika

Pođimo od razlika. Evropska unija kakvu poznajemo danas ima vrlo malo sličnosti sa Evropskom ekonomskom zajednicom iz 80-ih godina prošlog veka koja je bila svedok (neki bi rekli i saučesnik) raspada Jugoslavije. Ukoliko uporedimo političke i društveno-ekonomske poretke Evropske unije i Jugoslavije, primetićemo evidentne razlike. Sa jedne strane je reč o kapitalizmu u EU, dok je Jugoslaviju odlikovao samoupravni socijalizam na prelazu ka kapitalizmu.

Jugoslaviju osamdesetih je dotukla “kriza umirućeg socijalizma”, dok u današnjoj Evropi svedočimo “krizi kapitalizma”, ali bez nagoveštaja da bi kapitalizam mogao biti zamenjen nekom drugom, boljom, alternativom. Jugoslavija je bila nedemokratska država, bez vladavine prava i sa omniprisutnim državnim aparatom, što je vodilo inherentnoj nestabilnosti i pravnoj nesigurnosti. Politički sistem EU nema sličnih odrednica, ali sve izraženija kriza institucija i preispitvanje pravičnosti zajednice (baš u onom rolsovskom smislu, gde izostaje pažnja usmerena ka onima koji u društvu stoje najgore) dodatno nagriza već okrnjene demokratske stubove ovog, 62 godine starog projekta.

Možemo se saglasiti i sa onima koji navode da Evropska unija kakvu poznajemo danas u izvesnom smislu prolazi “jugoslovenski” scenario. Slični izazovi koji su protkali raspad Jugoslavije poput podele resursa, redefnisanja granica, velikih ekonomskih i kulturnih razlika definitivno očekuju i zajednicu nakon bregzit scenarija.

Koji su glavni problemi?

Glavni problemi sa kojima se EU suočava poslednjih godina, bili su evidentni i u Jugoslaviji osamdesetih, a reč je o nejednakoj ekonomskoj razvijenosti njenih članica i sve izraženijoj nejednakosti i nedostatku solidarnosti. Sličnost je evidentna kada je reč o ekonomskim razlikama u razvijenosti nekadašnjih jugoslovenskih republika i sve oštrijim razlikama u EU koje postoje između skandinavskih zemalja i Nemačke, kao i ekonomski najmanje razvijenih država poput Bugarske ili Rumunije.

Zajednica je razapeta između “hegemona” (Nemačka, Francuska), tzv. “drugorazrednih” članica koje su daleko od šengenskog sporazuma i evrozone (Rumunija, Bugarska i Hrvartska) i sve tvrđeg anitevropskog uporišta koju čine države “Višegradske grupe” (Mađarska, Poljska, Slovačka i Češka). Razjedinjene u ekonomskim razlikama, očekivanjima i realnim mogućnostima, članice EU sve češće pokazuju razmimoilaženje u stavovima (grčka dužnička kriza), a usled višegodišnje migrantske krize poljuljan je i ključni princip solidarnosti na kome počiva zajednica.

Izvesne strukturne sličnosti, poput navedenih neravnomernih obrazaca razvoja, postoje i kada je reč o političkoj mešavini saveznih i konfederalnih elemenata, te jačanja dezintegrativnih tendencija. Naime, u Jugoslaviji sa kraja 80-ih i početka 90-ih, kao i u EU danas politički akteri na republičkom (saveznom) i nacionalnom nivou žele da transformišu postojeću strukturu višenacionalne zajednice na konfliktne načine, odvajanjem od centra.

Sličnost EU i SFRJ

Ukoliko pođemo od teze da razlozi raspada Jugoslavije nisu bili samo ekonomski i decidno politički, već i etnički (pa i ideološki), vrlo lako ćemo videti sličnost sa današnjom Evropskom unijom koja je izlaskom Velike Britanije iz zajednice dobila svoj prvi separatizam. Paralela se može povući i kada je reč o rehabilitaciji fašističkih pokreta i ideologija. Naime, pokreti utemeljeni na ovoj ideologiji su na izvestan način učestvovali u razaranju Jugoslavije, a u proteklih nekoliko godina evidentan je proces relativizacije, pa i rehabilitacije, fašističkih pokreta u nekim članicama EU (primer Hortija u Mađarskoj, manifestacija u Blajburgu i Hrvatska).

Novonastali galimatijas usled izlaska pete ekonomije sveta iz EU i međusobnog nerazumevanja onih koji upravljaju bregzitom sa obe strane Lamanša, signal je ekonomskim centrima moći izvan Starog kontinenta da što spremnije dočekaju 1. novembar. Analize pokazuju da bi izlaskom Velike Britanije iz unije, američki dohodak mogao da poraste za oko 13 milijardi evra godišnje. Procenjuje se da bi u Kini godišnji prihod porastao za oko 5 milijardi evra, Indiji oko 2 milijarde evra, dok bi u Rusiji bregzit scenario doveo do blagog povećanja prihoda od oko 260 miliona evra godišnje.

Treba biti realan i na koncu jačanja evroskepticizma u uglavnom siromašnijim zemljama EU, rekapitulirati teze o tome da li su ove zemlje ulaskom u zajednicu profitirale i koliko bi izlaskom izgubile, te dodatno ekonomski oslabile. U prilog tome govori i trenutna situacija u Velikoj Britaniji gde su građani sve više uplašeni za budućnost koja će se odvijati izvan Evropske unije. Ne treba smetnuti sa uma i to da je danas stvarni centar ekonomske moći u Berlinu i da Nemačkoj potpuno odgovara ovakva konstalacija snaga na evropskom nivou. Čini se ni da Kina ne bi imala ništa protiv da EU i u budućnosti ostane zajednica u obrisima kakvom je poznajemo danas. Naime, Evropska unija je najveći trgovinski partner Kine, a iznos ekonomskih transakcija u oba smera dostiže približno 600 milijardi evra na godišnjem nivou.

Okruženi smo sa toliko istorijskih primera različitih tipovi višenacionalnih zajednica koje se nisu raspale na isti način (Austro-Ugarska, Čehoslovačka, SSSR), a bilo bi i pretenciozno donositi zaključak da će se EU raspasti po Jugoslovenskom ključu. Međutim, izvesne sličnosti postoje, a bregzit će bez sumnje pokrenuti niz tektonskih poremećaja u političkoj i ekonomskoj sferi zajednice, a ostaje da vidimo kako će se to odraziti na budućnost EU. Naš veliki pesnik Branko Miljković je jednom prilikom zapisao „Budućnost nije samo ono što će doći, mnogo što-šta će se jednostavno ponoviti“, a da li će čelnici EU iz prošlosti naše, umeti da nauče za budućnost svoju – ostaje da vidimo.

* Marko Lazarević, doktorand na Fakultetu političkih nauka