„Za mene ‘Gorda’ nije rakija, ona je emocija“

Tijana Škorić Tomić, suosnivač i CEO, Veljko i sinovi

„Gorda” je sa svojim asortimanom prisutna u svim zemljama bivše Jugoslavije, Nemačkoj, Italiji, Australiji… I vrlo smo ponosni na ove uspehe. Iako se moj tim sa mnom neće složiti, ovo je prvenstveno tražnja naše dijaspore, a ne neka spektakularna prodajna strategija

Kako je nastala „Gorda“?

•  Kako je izgledao nastanak rakije „gorda”? Da li ste oduvek želeli da se bavite masovnom proizvodnjom ili ste počeli pečenjem rakije za porodicu i prijatelje?

„Gorda” je nastala u Velereči, odakle moja majka vuče svoje korene. Tradiciju koja je već postojala u ovim krajevima nadogradio je moj otac svojim zasadima šljive, 90-ih godina. Veljko Škorić je bio bankar, ali je voleo zemlju. Već tada angažovao je ozbiljne eksperte koji su sa njim radili na stvaranju „gorde”. Sve ovo bio je hobi. Pred svoju smrt, stavio je poslednji potpis na etiketu ispod samog čepa flaše i izabrao ceo vizuelni identitet šljivovice. Izabrali smo zajedno ime rakije – „Gorda”, tehnologa, sa kojim i danas radimo, kao i ovaj prepoznatljiv stil, od koga ni dan-danas ne odstupamo. Nakon njegove smrti, osim u kvalitativnom delu, sve ostalo nastalo je bez plana, umišljaja, strategije, tada potrebnog iskustva. Nastalo je iz tuge i ogromne ljubavi.

Za mene „Gorda” nije rakija. Ona je emocija. Ona nas je održala i uvek nas vraća mestu gde se sećamo, učimo, plačemo i smejemo se. Zemlji iz koje crpemo snagu da opstanemo za sve njih koji nisu tu i nasleđe za sve one koji nam dolaze ili stasavaju. Tako je nastala naša „Gorda”, od pomoćnog objekta izgradili smo destileriju – i nasta firma „Veljko i sinovi”, kako se danas zove i destilerija.

Gorda

Rakija koja podseća na konjak

• Za rakiju „gorda” kažu da više podseća na konjak. Otkrijte nam kako izgleda proces kojim se dobija tako kvalitetna rakija.

Jako važan i vrlo intenzivan deo procesa jeste sama berba, odnosno potkupljanje voća.

Naime, „Gorda” je monosortna rakija, koja se pravi od sorte šljive čačanska rodna. Šljiva ne sme da se bere, već se ručno trijažira u voćnjacima kako bi zadovoljila tehnološki zadate standarde. Jedan deo šljive dolazi sa naših zasada.

Vremenom, proširenjem proizvodnje, ostvarili smo sada već dugogodišnju saradnju sa našim kooperantima, koje kontrolišu naši agronomi i tehnolozi. Voće se dodatno kontroliše prilikom prijema u destileriji, posle čega nastupa proces pripreme voća za fermentaciju. U tom procesu mi, zapravo, pravimo vino, jer fermentiramo samo sok. Sve ove procese kontroliše naš tim tehnologa. Po završenom pečenju, destilat se odlaže na starenje. Opet po proceni tehnologa, rakija se odlaže „na spavanje”, odnosno na starenje u hrastovim buradima, koja joj vremenom daju tu konjačku, svilenkastu notu. Burići za odležavanje rakije napravljeni su od samo jedne vrste hrasta, koji se specijalno priprema za nas. Poznato je da svaka vrsta hrasta dovodi do različitog procesa obogaćivanja taninima i različitog procesa oksigenacije, odnosno daje različite organoleptičke karakteristike samoj rakiji.

Sam kraj procesa je kombinovanje, odnosno kupažiranje destilatâ različite starosne strukture, koji su već u podrumu. Za ovaj jedinstveni i kreativni proces zadužen je glavni tehnolog, tj. naš Master Blender.

Gorda

• Srbija je poznata po rakiji. Koliko je teško boriti se sa konkurencijom na našem tržištu i osvojiti potrošače?

Divno je što je mala i kvalitetna proizvodnja domaćih rakija u Srbiji doživela veliku ekspanziju u proteklih desetak godina. Nama, kao i svim malim proizvođačima, najveća konkurencija je sivo tržište, odsustvo kontrole i nepotpuna regulativa. Sivo, tj. crno tržište rakije – odnosi državi svake godine desetine miliona evra kroz nenaplaćene dažbine, a mi koji sve uredno plaćamo dovedeni smo u podređen položaj. Naše interne procene pokazuju da je crno tržište 10‒12 puta veće od onoga što je organizovan i merljiv promet rakija.

Pre svega, naša rakija prolazi stalne kontrole kvaliteta i bezbednosti. Pravi se isključivo od jedne sorte šljive i za svaku voćku znamo poreklo. Pravi se kao kupaža tri različite berbe koje su sazrevale, u proseku, sedam godina u buradima, odnosno kao kupaža rakije stare 5, 7 i 11 godina, što je tehnologija koju proizvođač u sivoj zoni nema.

Mi zaista poštujemo male proizvođače koji peku rakiju za svoje potrebe, ali ako prodaju rakiju u većim količinama ili u restoranima, oni su nekorektna konkurencija. „Gorda” plaća sve dažbine, uključujući visoku akcizu, kao i plate tehnologa i drugih zaposlenih. Tu opet dolazimo do neravnopravnih uslova na tržištu. Postoje inicijative u kojima učestvujemo, u saradnji sa Privrednom komorom Srbije, i nadamo se da će država imati više sluha za male proizvođače u budućnosti.

U zemlji rakije – iznenadiće vas činjenica da su nedavno snižene akcize na uvozna žestoka pića, poput Jack Danielsa ili francuskog konjaka, ali mi koji proizvodimo kvalitetan proizvod od čistog voća osećamo se kao da nas država tera u sivu zonu. „Gorda” može da im parira po kvalitetu, ali nikako ne može u prodaji, jer iza njih stoje moćne korporacije, dok iza „gorde” stoji malo domaće preduzeće.

Pije se od bivše SFRJ do Australije

• U inostranstvu, kada poželite da poručite rakiju, uglavnom morate da se zadovoljite nemačkim „šnapsom” ili turskom „raki” – srpska rakija, naprosto, još uvek nije dovoljno prepoznata. Radite li na plasmanu u inostranstvo, ne samo u maloprodaju već i u restorane i barove?

„Gorda” je sa svojim asortimanom prisutna u svim zemljama bivše Jugoslavije, Nemačkoj, Italiji, Australiji… i vrlo smo ponosni na ove uspehe. Iako se moj tim sa mnom neće složiti, ovo je prvenstveno tražnja naše dijaspore, a ne neka spektakularna prodajna strategija.

Mislim da država mora da pomogne i podrži to da srpska rakija bude prepoznata kao brend Srbije i van naših granica. Ovo je veliki izazov, finansijski vrlo zahtevan poduhvat, ali verujem da bi doživeo ozbiljnu podršku svih proizvođača. Ovo je neophodno za dalji rast i razvoj. Privredna komora Srbije je puno inicijativa imala na ovu temu promocije. Nažalost, situacija sa kovidom 19 je sve ograničila i usporila.

Gorda

• Vašu porodičnu firmu „Veljko i sinovi” vode – ćerke, i to u poslu koji se tradicionalno shvata kao „muška stvar”. Da li ste se nekad susreli sa predrasudama ili nepoverenjem, ili ljudi pak cene kvalitetnu rakiju bez obzira na to da li im stiže iz ženske ili muške ruke?

Potpuno iskreno, firmu je vodila do pre nekoliko godina moja mama, naravno, uz asistenciju moje sestre i mene. Moja želja da napustim korporaciju poklopila se sa tim da je i ona želela da se penzioniše, kako je firma prilično porasla proteklih godina. Vremenom se pokazalo da je i ženska ruka jaka kao muška i ovom poslu, iako smo u početku izazivale malo podsmeha i zbunjenosti kada dobijemo nagradu kao „Veljko i sinovi”, a izađemo nas tri (smeh). Sada već brojimo dosta „sinova” u svom timu.

Preduzetništvo posle korporacije

• Iza sebe imate i jednu veliku poslovnu, a možemo reći i životnu promenu: iz vrlo uspešne korporativne karijere otisnuli ste se u privatne, prilično nesigurne vode. Kako ste se odlučili na taj hrabar korak?

Posle 20 godina korporativnog života, bilo mi je neophodno da ponovo prodišem, osetim izazov i dokažem sebi da mogu i ovo. Potrebna mi je bila veća sloboda, koja sa sobom nosi i više uspeha, ali i izazova. Još uvek se navikavam na promenu, zbog koje još više cenim kolege iz „prošlog života”, ali se radujem i svakoj neizvesnosti u ovom novom. Osrednjost nije opcija za budućnost.

• Za kraj nam otkrijte kada ste vi prvi put probali rakiju.

Prvi put pre 12 godina, kada smo birali stil „Gorde”, a priznajem da je intenzivnije digestivno konzumiram poslednjih pet. Toplo preporučujem, i to ne samo „Gordu” – ima predivnih voćnih rakija u Srbiji.

Izvor: BIZLife Magazin