Slučaj “Goša: Privreda stečaju ne veruje
U Srbiji je aktivno više od 2 000 stečajeva, a stečajni postupci, u proseku, traju tri godine. Pre nekoliko dana otvoren je stečaj u “Goši”; stečajni postupak pokrenula je zemunska firma AA “Kapital konsalting 2017” zbog potraživanja 400 000 evra, i to u vrema kada je Fabrika ugovorila poslove za najmanje narednih godinu dana. Da li je, posle svega što se dešavalo u “Goši”, scenario mogao da bude drugačiji? Stečajni upravnik Žarko Popović kaže za BIZLife da nije bitno da li je dužnik imao započete poslove ili ne, i da je za sudiju je bitno da li je dužnik obustavio plaćanja svojih obaveza (duže od 45 dana) i koliko dugo su računi blokirani.
– Sudija se suočava s predlogom za otvaranje stečaja i, ako je ispunjen stečajni razlog, on mora da otvori stečaj. Tu ne sme da bude politike, bilo da dužnik ima jednog ili 5000 zaposlenih, to je vladavina prava. U središtu stečajnog postupka su poverioci. Oni formiraju organe stečaja (skupština poverilaca i odbor poverilaca), oni su ostali bez novca i o sudbini dužnika odlučuju u najboljem svom interesu. Ishod stečaja je bankrotstvo (prodaja dužnika kao pravnog lica ili prodaja imovine dužnika, i na kraju brisanje dužnika iz registra) i reorganizacija (redefinisan odnos dužnika i poverilaca čime dužnik izlazi iz stečaja).
Radnici “Goše” će, pravnim putem, tražiti da se stečaj poništi, jer tvrde da je Fabrika sada mogla nesmetano da radi. Možete li da se složite s njima da je cilj, zapravo, da se Fabrika – očišćena od dugova – proda po veoma niskoj ceni?
– Radnike zakon prepoznaje isključivo u svojstvu poverilaca (bilo za potraživanje za zarade i naknade zarada i potraživanje za doprinose). Mislim da neće uspeti u poništaju ako je postojao stečajni razlog. Što se tiče drugog dela pitanja, upravo će oni, zajedno s drugim povericima, odlučivati da li je cena adekvatna (jedan predstavnik radnika biće u odboru poverilaca). Iz dobijene cene proporcionalno će namiriti potraživanja.
Posle skoro dve godine, da li se kao dobar potez pokazala odluka Vlade da ukine Agenciju za privatizaciju?
– Govoreći političkim jezikom, čitav postupak privatizacije u Srbiji predugo traje. Srbija se opredelila za kapitalistički sistem i sam stečajni postupak je u funkciji tržišne privrede i očuvanja kapitala. Stečaj pogađa vlasnika kapitala i menadžment dužnika u korist poverilaca. Ako se privatizacija u skorije vreme završi, onda je to u redu, naravno, javnost treba da prati dešavanja jer uvek postoje pojedinci i grupe koji žele da kontrolišu procese u sopstvenom interesu.
Da li je moguće da za preduzeća poput BIP-a i “14. oktobra” ne mogu da se nađu strateški partneri?
– I ovo pitanje, kao i prethodno, proističe iz činjenice da još postoji društveno i državno vlasništvo u privredi. Ne bi se postavljalo da je u pitanju privatno vlasništvo. Država, kada interveniše u privredi, to radi isključivo s aspekta očuvanja tržišne ravnoteže (npr. svoja potraživanja pretvori u kapital dužnika s idejom da ga što pre proda privatnom vlasniku, u slučajevima kada stečaj dužnika može da izazove značajne poremećaje na tržištu). U stečaju se, naravno, ne traži strateški partner, već se javnim postupkom traži kupac.
Ima li Agencija za licenciranje stečajnih upravnika prevelika ovlašćenja? Prema oceni Svetske banke, Srbija je po dužini stečajnih postupaka na 47. mestu među 189 zemalja, ali su veliki problem visoki troškovi prolaska kroz procedure i činjenica da na kraju postupka naplate tek trećinu potraživanja. Možemo li tu da se približimo razvijenim zemljama, u kojima su ti procenti mnogo veći? Odnosno, da li će biti dovoljna samo izmena Zakona o stečaju, ili mislite da će i dalje biti problem njegova primena?
– Veoma mali broj stečajnih postupaka se pokreće u situaciji kada je više od 40 000 blokiranih privrednih društava i kada je za pokriće troškova stečaja, kod mikro pravnih lica, zakonski određen iznos od 50 000 dinara. Te dve činjenice govore o velikom nepoverenju privrede u instituciju stečaja. Poverioci ne očekuju veliku dobrobit od stečaja dužnika. To je tržišna verifikacija rada svih stečajnih institucija (Agencije, stečajnog suda, stečajnih upravnika)
Kako komentarišete to što je direktorka Agencije, istovremeno, i predsednica Komisije za polaganje ispita za dobijanje licence za stečajnog upravnika?
– Potrebom izvršne vlasti da kontroliše procese u stečaju. U bliskoj prošlosti, Komisiju za polaganje ispita su činile poznate sudije iz oblasti stečajnog prava.
Koliko su realne cene po kojima se prodaje imovina nekada veoma uspešnih preduzeća?
– Realna cena je ona cena koju je kupac spreman da plati. Javnost i nadzorni organ (Agenciju) treba da interesuje da li je postupak prodaje javan i u skladu sa zakonom i nacinalnim standardom o unovčenju stečajne mase.
Zbog čega, po Vašem mišljenju, kasni izmena stečajne regulative koja odlaže rešavanje sudbine više od 2000 preduzeća i 50 000 radnika?
– Opet se radi o preduzećima u društvenoj svojini, preduzeća bez vlasnika. Javnost treba stalno da traži da se to što pre okonča, vlast mora da bude odlučnija u rešavanju problema, iako očekuje socijalne nemire. Takva situacija nikom ne odgovara, pa ni radnicima tih preduzeća. Naravno, sve mora da prati ozbiljan socijalni program.
Izvor: BIZLife
Foto: Beta, Slobodan Miljević
Piše: Nataša Mijušković
