Salcburg – Terapija kulturom u rodnom gradu Mocarta

Piše: Tatjana Loš Savić

Ne mora samo umetnica biti zdrava ili u prevodu – svima bi nam dobrodošla jedna prolećna porcija zdravlja bogata umetnošću. U danima koji nam se okupani suncem smeše, predlažem da budete pažljivi prema sebi i svoja čula “nahranite” Salcburgom. Austrijski grad soli može da bude jedna sasvim slatka doza zadovoljstva na osam sati vožnje ili 800 kilometara od Beograda. Neka to bude tematski putoholičarski trk u “muzej na otvorenom” opasan čarobnim Alpima i neka se nazove “terapija kulturom”. U rodnom gradu bezvremenog kompozitora i pijaniste Volfganga Amadeusa Mocarta, sve je muzika i prava je šteta ne dopustiti joj da budete “zavedeni”. Podijum je otvoren, neka igra počne…

Od ružnog umetnika, najlepše arije

Tu, na reci Salcah, u baroknom gradu čije je centralno jezgro pod Unesko zaštitom, život na 13 mostova teče u laganom ritmu. Čini se da se dom 150.000 ljudi, 50 muzeja i 40 duhovnih hramova tiho budi. Ili bar nama sa strane šalje pozivnicu za natenane ispijanje prve jutarnje kafe, dok se ne zavrte točkovi svih gradskih bicikala. A ovde je to najdraže prevozno sredstvo bez obzira na vremenske marševe. Stoga, počnite sa čišćenjem toksičnih misli i osećanja već sa sporim gutljajima kafe ili još bolje čuvenog “melanža” na Mocartplacu; pozdravite Mocarta na trgu sa njegovom statuom i dobro ga pogledajte. To što vidite, daleko je od stvarne slike velikog kompozitora, čiji su lik umetnici posle njega uporno ulepšavali kako bi sakrili istinu o njegovoj izrazitoj ružnoći. Zbog toga su ga uglavnom prikazivali iz profila, ostavljajući nas u zabludi o njegovom izgledu čak i na celofanu čuvenih Mocart kugli. Nije bilo razloga za takav eufemizam, jer je i njegova sestra govorila da ne može da veruje da neko toliko ružan može da stvara tako lepe arije. Ali eto, i to je neka vrsta terapeutskog otrežnjenja – da u podeli životnih karata prosto ne možemo da dobijemo sve.

Razmišljajte o tome i tokom šetnje do Mocartove kuće na Makartplacu 8 ili rodne kuće u Getrajdegase 9 u kojem se čuvaju njegove rane fotografije, note, rukopisi, violina iz detinjstva, pa čak i klavir na kojem je slavni muzičar komponovao “Čarobnu frulu”.

Preporuka je da odmah po dolasku kupite kartu od 27, 35 ili 40 evra, kojom ćete tokom 24, 48 ili 72 časa (vi birate vreme i cenu) moći da “krstarite” gradskim prevozom i obilazite muzeje. Tako će terapeutska avantura biti još sadržajnija.

Orgulje u podne

Orgulje u podne

Kada ste već krenuli od Mocarta (a od koga bi drugog), zadržite se u njegovom dobu, jer ima još mnogo toga što može da vas očara. Tačno u podne budite u velelepnoj Salcburškoj katedrali, čuvaru prošlosti koji je više puta izbegao sigurnu smrt i posle svakog rušenja dizao se iz pepela. Zvuči utešno i poručuje nam da uvek možemo da se izdignemo, da budemo Feniks kada nas život porazi.

U katedrali, u kojoj je 1756. godine Mocart kršten, zauzmite mesto među lokalcima i turistima, ušunjajte se između njih i prepustite čaroliji orguljske harmonije. Ovo je prava svetkovina za sva čula i čistilište za sve tmurne misli. Kada, pola sata kasnije, napustite katedralu, činiće vam se da ste upravo izašli sa terapije. I da ste ponovo rođeni. Za sve ljubitelje koncerta u podne, koje Drugi program RTS-a tradicionalno neguje, “Orgulje u podne” biće neprocenjiv doživljaj od 6 evra.

Ukoliko želite da napravite kratak predah od prošlosti, ali da i dalje “surfujete” na talasima umetnosti, predlažem da pokucate na vrata Muzeja moderne u kojem su izložene vrlo moderne instalacije. Izaberite odlazak na jednu (ili obe) lokacije ovog muzeja, od kojih se jedna nalazi na samoj “litici” velelepne tvrđave do koje vas vozi uspinjača. Odavde ćete dobiti i bonus pogled na grad. Šetnja kroz modernu umetnost prirodno će vas odvesti do atraktivne skulpture pored reke iza koje se krije naša Marina Abramovič. Ugledaćete stolicu visoku 15 metara, a ispod nje osam stoličića koje vas pozivaju da sednete na njih i kontemplirate. Zatvorite oči, duboko dišite i osetićete kako u sred grada uspostavljate konekciju sa sobom, ali i sa Mocartom. Marina je napisala da svako ko sedi tu dovoljno dugo i razmišlja, može da napravi vezu sa nevidljivim silama. Probajte, zašto da ne. Neka sila bude sa vama.

Povratak u centar, na trg Rezidencplac, podsetnik je na prošlost Salcburga kojeg s pravom nazivaju severnim Rimom. Šmek juga duguje dobrim odnosima austrijskih nadbiskupa sa papom u 17. veku, kada je austrijska varoš počela da dobija obrise večnog grada. Da bi se na njenom licu utisnula Italija, srušeno je čak 55 zgrada i preslikavanjem Rima, kao indigo papirom, nikao je sasvim novi trg.  Kada ste već u samom istorijskom jezgru i ponovo plovite prohujalim vremenima Salcburga, posetite Dom kvartier i u 3.500 koraka, kroz 134 vrata i preko 2.000 eksponata doživite pravi vremeplov kulture ovog kraja. U salonima nekadašnjih nadbiskupa, na vrednim umetničkim slikama, u muzeju katedrale videćete sav raskoš barokne prošlosti grada soli.

Mocartov klavir

Igra na koncu

Za mnoge je prva stanica otkrivanja Salcburga dvorac Mirabel iz 17. veka, koji je nadbiskup Volf Ditrih izgradio za voljenu ljubavnicu i majku njihove dece Salome Alt, a koji je poslužio kao scenografija za popularni film “Moje pesme, moji snovi”. Danas mnogi mladenci baš ovde potpisuju “kapitulaciju”, prisećajući se da je na istom mestu Mocart pronašao inspiraciju za svoju “Čarobnu frulu”.

Neka vam sve to bude “šlagvort” za rezervaciju karte (koja vredi oko 30 evra) za jedinstveno “Salcburško pozorište lutaka” u kojem se, između ostalog, izvodi “Čarobna frula”. Ako ste do sada mislili da nema savršene predstave bez “živih” glumaca na sceni, sigurna sam da će vam bilo koji komad u izvedbi marioneta, taj performans lutaka kojima, povlačenjem konaca, diriguju pretalentovani umetnici,  “pomrsiti sve konce”. Rekla bih slobodno, i to naglas, da je ovo “hajlajts” cele priče, jer će vas drvene lutke, koje se mesecima pažljivo izrađuju, sasvim osvojiti. Nećete znati gde je granica između imaginacije i stvarnosti, da li ste se izgubili u nekoj bajci ili su pred vama glumci od krvi i mesa. Dugo ćete, posle spuštene zavese i gromoglasnog aplauza, ostati pod utiskom igre marioneta, najtananijih pokreta kojima demonstriraju suze, smeh, borbu, gnev, ljubav; bićete pod impresijom izvedbe u kojoj konci ostaju nevidljivi, kao zlatne niti. Na kraju ćete, kada se opera završi, a zavesa otkrije lica umetnika, lutkara koji stojeći na mostu iznad scene sve vreme upravljaju pokretima marioneta, dajući im život (ili smrt) ostati duboko zadivljeni.

Dan, naravno, možete da završite i na drugačiji način, pa da, recimo, odete u “StageBar” u kojem se svake večeri održavaju karaoke; uzmete mikrofon i, sa sluhom ili ne, pevate pesme Bitlsa,  Stinga, Robija Vilijamsa… I ovo je dobar metod da terapija kulturom uspe. Pustite glas iz grla, otpustićete brige iz glave.

Ali u gradu Mocarta i Univerziteta Mocarteum na kojem ima mnogo srpskih studenata, uvek je pravi trenutak da se vratite klasici. Možda će vam neko od lokalaca reći da je večera uz Mocarta (Mozart dinner concert), zadovoljstvo od 100 evra, tek komercijalna priča. Ko bi, međutim, odoleo da u baroknoj sali benediktanskog zdanja Sveti Petar sluša kompozitorove simfonije dok mu, u pauzi koncerta, konobari služe njegova omiljena jela. Prvo zamislite “skromnu” zakusku od  hleba sa lokalnim puterom, zatim se okrepite belom krem čorbicom od limuna i cimeta, onda dolaze pečena prsa petla u sosu od žalfije i tartufa, a za kraj rapsodija ukusa ili – tradicionalni slatkiš zvani Salcburške noklice. I sve to začinjeno notama “Male noćne muzike”, “Don Đovanija”, “Turskog marša”… Sigurna sam da posle ovog možete da kažete da ste “inficirani” kulturom i da je terapija uspela.

Izvor: BIZLife

Foto: Tatjana Loš Savić