Problem sa kojim svi treba da se suočimo: „Suviše sam zauzet“
Omid Safi je kolumnista sajta “On Being”. Predaje na Univerzitetu Djuk, a pre nekoliko godina proglašen je profesorom godine. Ističe se poznavanjem islama, i često govori i piše za popularne medije kao što su The New York Times, Newsweek, Washington Post, PBS, NBC, CNN…
Za sajt “On Being” pisao je o fenomenu koji nas sve više guši, a to je ta uporna i zagađujuća – zauzetost.
“Video sam dragu prijateljicu pre nekoliko godina. Zastao sam da bih je pitao šta radi, kako je njena porodica. Pogledala me je, snizila glas i samo mumlala: “Tako sam zauzeta… tako zauzeta… Toliko toga se dešava.”
Odmah posle toga, naleteo sam na još jednog prijatelja, i pitao sam ga kako je. Opet, isti ton, isti odgovor: “Toliko sam zauzet… Toliko toga ima da se uradi.”
Zvučali su gorko, napeto, umorno…
I ne samo stariji.
…
Preselili smo se u grad koji ima sjajan školski sistem. Imali smo osećaj da je sve dobro i ispravno. Nakon što smo se uselili, otišli smo do jedne porodice u komšiluku da pitamo da li njihova i naša ćerka mogu da se igraju zajedno. Majka, veoma ljupka osoba, uzela je telefon da bi otvorila aplikaciju kalendar. Zatim je gledala, i gledala, i gledala. Na kraju je rekla: “Imaće malo slobodnog vremena naredne dve i po nedelje. Sve ostalo su časovi gimnastike, klavira i pevanja. Ona je… tako zauzeta.”
Užasno destruktivne navike počinju rano, veoma rano.
Kako smo završili živeći ovako? Zašto to radimo sebi? Zašto to radimo svojoj deci? Kada smo tačno zaboravili da smo ljudska bića, ne roboti?
Šta se desilo svetu u kome se deca prljaju, skaču, prave nered, i naravno, u kome im je dosadno? Da li moramo da volimo svoju decu toliko da ih pretrpavamo obavezama, čineći ih zauzetim i pod stresom – baš kao što smo i mi?
Šta se desilo svetu u kome možemo da sednemo sa ljudima koje toliko volimo i lagano razgovaramo o stanju našeg srca i naše duše, razgovor koji se sporo i neusiljeno odvija, razgovor pun trudnih pauza i tišine koje ne žurimo da popunimo?
Kako smo stvorili svet u kome imamo sve više i više toga da uradimo a manje vremena za odmor, manje vremena za preispitivanje i razmišljanje, manje vremena za prijatelje, manje vremena da jednostavno… budemo?
…
Za neke od nas, “privilegovane”, linija između posla i kuće postala je zamagljena. Stalno smo na telefonima, laptopovima. Sve. Prokleto. Vreme.
Ti uređaji znače da ne postoji podela između kancelarije i kuće. Kada su deca u krevetu, opet smo online.
Jedna od mojih dnevnih borbi jeste – izboriti se sa lavinom mejlova. Konsantantno me zatrpavaju stotine i stotine mejlova… I svi očekuju odgovor – odmah. Ispostavilo se… da sam i ja suviše zauzet.
…
Predajem na univerzitetu gde se mnogi studenti ponose svojim načinom života “učim mnogo, i provodim se – mnogo”. Ovo bi moglo da bude odraz naših napornih načina života, i naše zauzetosti – da čak i naša značenja opuštenosti znači neka vrsta stimulacije – filmovi ili prenaporni sportovi i aktivnosti.
Nemam neko magično rešenje.
Ono što sa sigurnošću znam jeste da gubimo sposobnost da živimo istinski ljudski život. Potreban nam je drugačiji odnos prema poslu, prema tehnologijama. Znamo šta želimo: smislen život, osećaj zajedništva, uravnoteženu egzistenciju.
V.B. Jejts (irski pesnik i dramski pisac) je jednom napisao:
“Potrebno je više hrabrosti da se ispitaju mračni uglovi naše duše nego vojniku da se bori na ratnom polju.”
Kako bi tačno trebalo da ispitamo mračne uglove naše duše kada smo toliko zauzeti?
…
Želim da moja deca budu zaprljana, neuredna, neka im bude čak i dosadno – tako uče da postanu ljudi. Želeo bih da imamo takav život gde bismo mogli da zastanemo, da se pogledamo u oči, i da se zapitamo:
Kako je tvoje srce danas?
Hajde da insistiramo na takvim odnosima da kada nam neko da odgovor: “Toliko sam zauzet/a”, mi ćemo moći da mu odgovorimo: “Znam draga/dragi. Svi smo. Ali želim da znam kako je tvoje srce?”
Izvor: BIZLife
Foto: Youtube/Printscreen
Piše: N.V.
