Priča koja se pamti: Šta je jedna od najvrednijih stvari koje nosimo sa sobom?
Kada se ljudi sele, bilo zato što žele ili zato što su na to prinuđeni, osim nekih stvari bitnih za egzistenciju, oni sa sobom nose uspomene. One stvari koje ih podsećaju na nešto lepo ili na nekog dragog. Nekima su te uspomene, ti predmeti važniji od bilo čega drugog na svetu.
Ova priča govori baš o tome – Šta je to što svojevoljno nosimo uz sebe kroz život.
Podsećanja da vredimo, da značimo nekome, da volimo i da smo voljeni i prihvaćeni.
Objavljena u magazinu “Reader’s Digest” priča govori o izuzetnoj profesorki koja je uspela da ubedi učenike da veruju u sebe, i to kroz jedan pažljivo osmišljen i sproveden zadatak.
Sajt Bright Side podelio je sa nama ovu životnu lekciju.
Jednog dana, profesorka matematike iz Minesote pripremila je za svoje učenike interesantan zadatak. Zatražila je od njih da napišu listu drugih učenika u učionici na parčetu papira. Onda im je rekla da razmisle o najlepšoj stvari koju bi mogli da kažu za svoje drugare i drugarice, i da ih zapišu. Na kraju časa, svi su joj predali svoje papire. Bio je petak. Preko vikenda, profesorka je provela dosta vremena analizirajući rezultate. Napisala je ime svakog učenika na poseban list papira i pored imena sve (lepe) misli o toj osobi koju su napisali drugi učenici. Sledećeg ponedeljka dala je svakome njegov ili njen list papira.
Deca su bila toliko uzbuđena, i učionicom se čuo žamor, zviždukanja i komentari poput, “Da li je to zaista o meni?”, “Nisam znao da me neko toliko voli.” Nisu pričali o rezultatima tokom časa, ali profesorka je znala da je postigla svoj cilj. Njeni učenici zaista su u tom trenutku verovali u sebe.
Nekoliko godina kasnije, jedan od njenih učenika, Mark Eklund, ubijen je u Vijetnamu. Sahrana je bila u Minesoti, tako da je većina Markovih drugara i drugarica iz škole zajedno sa profesorkom matematike bila na sahrani. Nakon sahrane, otac ovog mladića prišao je profesorki i rekao: “Želim da vam nešto pokažem”. Uzeo je svoj novčanik i izvukao pohaban list papira. Bilo je očigledno da je savijan i presavijan mnogo puta. “Našli su ovo među stvarima mog sina. Da li znate šta je ovo?” Bila je to lista dobrih stvari koje su Markovi drugovi i drugarice jednom napisali o njemu.
“Mnogo vam hvala što ste to uradili,” rekla je mladićeva majka. “Naš sin je to mnogo cenio.”
Ispostavilo se da su mnogi Markovi drugari i drugarice iz klupe takođe nosili ovu listu sa sobom. Neki su ih stavljali u novčanike, drugi u foto albume. Jedan od njegovih drugova je rekao, “Mislim da smo tu listu svi sačuvali. Kako bi uopšte mogao da baciš takvu stvar?”
Izvor: BIZLife
Foto: Pixabay
Piše: N.V.