POUČNO: Dirljiva priča o važnosti prijateljstva
Priča Pola Vilarda (Paul Villard) „Stari telefon“ je iznenađujuće topla i iskrena. Ona nas podseća da se ispunjen život ne nalazi u prestižu, popularnosti ili bogatstvu, nego kada se naša srca ispune ljubavlju i nežnošću. Pa, pročitajte…
Kada sam bio veoma mali, moja porodica je među prvima u komšiluku dobila telefon. Dobro se sećam ispolirane hrastove kutije zakucane za zid pored stepenica. Sjajna slušalica je visila na jednoj strani kutije. Čak se i sećam broja: 105.
Bio sam suviše mali da bih dohvatio telefon, ali sam imao običaj da sa divljenjem slušam majku dok priča na njemu. Jednom me je podigla do telefona da pričam sa ocem, koji je bio na poslovnom putu. Magija! Onda sam otkrio da negde unutar ove magične kutije živi jedna predivna osoba – njeno ime je bilo „Informacije“, i nije postojalo ništa što ona ne bi znala. Moja majka je mogla da je pita za broj koji nije znala, a kada nam se sat kvario Informacije joj je davala tačno vreme.
Moje prvo iskustvo sa ovom fantastičnim uređajem je došao onog dana kada je moja majka otišla u posetu komšijama. Dok sam se igrao sa kutijom sa alatima u podrumu, čekićem sam udario prst. Bol je bio strašan, ali nije imalo puno smisla da plačem jer nikoga nije bilo u blizini da me uteši. Hodao sam po kući, sišući bolni prst da bih na kraju došao do telefona. Brzo, potrčao sam po hoklicu i dovukao je do telefona. Penjući se, otkačio sam slušalicu i stavio je na uvo. „Informacije“ – rekao sam u nju. Posle dve – tri sekunde čuo sam tihi, ali jasni glas. „Informacije“. „Povredio sam prst“, zajaukao sam u telefon. Suze su spremno krenule sada kada sam imao publiku. „Zar ti nije majka kod kuće?“ došao je odgovor. „Sam sam kod kuće,“ promrmljao sam. „Da li krvariš?“ „Ne“, odgovorio sam. „Udario sam ga sa čekićem i boli,“ „Možeš li da otvoriš zamrzivač i izvadiš led?“ pitala je. Rekao sam da mogu. „Onda odlomi mali deo leda i stavi ga na prst. To će pomoći. Budi pažljiv kad to budeš radio,“ upozorila je. „I ne plači. Bićeš dobro.“
Nakon toga, zvao sam Informacije za sve što mi je trebalo. Tražio sam pomoć pri učenju geografije i ona mi je rekla gde je Filadelfija i gde je Orinoko – romantična reka koju sam želeo da istražim kada porastem. Pomagala mi je sa aritmetikom, i rekla mi je da će veverica (kućni ljubimac kojeg sam uhvatio prošlog dana u parku) jesti voće i lešnik. A bilo je i vremena kada je Piti, naš kanarinac, uginuo. Zvao sam Informacije i ispričao joj tužnu priču. Ona je slušala, a onda je rekla iste uobičajene stvari koje odrasli govore deci kada žele da ih uteše. Ali ja sam bio neutešan. Zašto ptice tako predivno pevaju i donose porodicama radost, samo da bi jednog dana sklupčale perje i našle se mrtve na dnu kaveza. Mora da je osetila moju duboku brigu jer je tiho rekla: „Pole, uvek zapamti da postoje i drugi svetovi kojim treba muzika.“ Nekako sam se zbog toga osećao bolje.
Drugog dana sam stajao za telefonom. „Informacije“, rekao je sada poznat glas. „Kako se piše ’popraviti’?“ „P-O-P-R-A-V-I-T-I.“ Odmah, moja sestra koja je uživala da me plaši, skočila sa stepenica na moja leđa uz glasan uzvik: „Jeeeeeeeeeeeeeeeej!“ Pao sam sa hoklice, vukući slušalicu i rušeći telefonski prijemnik. I sestra i ja smo bili preplašeni – Informacije više nije bila tu, a ja nisam bio siguran da li sam je povredio kada sam povukao slušalicu. Nekoliko minuta kasnije, na prilazu kuće se našao jedan čovek. „Ja popravljam telefone. Radio sam u vašoj ulici i operater je rekao da kod vas možda neki problem.“ Dotakao je prijemnik u mojim rukama. „Šta se desilo?“ Pitao sam ga. „Pa, možemo ga popraviti za minut-dva.“ Otvorio je kutiju telefona, otkrivajući lavirint žica i priključnika i čeprkao po njoj sve dok je nije popravio. Tada je podigao slušalicu i rekao: „Zdravo, ovde je Pit. Sve je pod kontrolom. Dečakova sestra ga je uplašila i izvukla živu iz kutije.“ Spustio je slušalicu, nasmešio se, pomazio me po glavi i izašao.
Sve se ovo dešava u malom gradu na Pacifičkom severozapadu. Onda, kada sam imao devet godina, preselili smo se na drugi kraj zemlje u Boston – i, zapravo, nedostajao mi je mentor. Informacije su pripadale staroj drvenoj kutiji u kući, i nekako nikada nisam pokušao da probam da koristim visoki, smršav telefon koji je stajao na malom stočiću u hodniku. Ipak, kako sam došao do tinejdžerskih godina, sećanje na te dečije razgovore me nikad me nije napustilo; često u momentima sumnje i zbunjenosti, ja bih se setio iskrenog osećaja sigurnosti koje sam imao kada sam mogao da pozovem Informacije i da dobijem tačan odgovor. Cenio sam kako je strpljiva, puna razumevanja i dobra žena koja je trošila svoje vreme na malog dečaka.
Izvor: BIZLife
Foto: Pixabay
Piše: A. M.
