Porodično nasilje: Sistem ne uči iz svog lošeg iskustva

Nedavno su, u razmaku od nekoliko dana, ispred dva centra za socijalni rad u Beogradu ubijeni jedno dete i dve žene. Tanja Ignjatović iz Autonomnog ženskog centra smatra da je zakazao sistem u celini – policija, tužilaštvo, centar za socijalni rad, parnični sud, jer su se konkretnim okolnostima nasilja, kaže, bavili fragmentarno. A to znači da nisu razmenili informacije, nisu proveravali (ili su loše procenili) bezbednosne rizike, nisu preduzeli odgovarajuće mere po službenoj dužnosti. Problem je, naglašava, neodgovarajućeg i neodgovornog postupanja institucija sistemske prirode i, nažalost, traje bez promene već duže vreme, kaže Ignjatović za BIZLife.

Kolika je odgovornost centara za socijalni rad? Ovo nisu prvi slučajevi u kojima je procena rizika bila loša; u drugom slučaju, čak, žena je plaćala ogromnu novčanu kaznu jer nije dozvoljavala da bivši suprug viđa dete.

– To što je žena bila kažnjavana za kršenje sudske odluke, štiteći svoje dete od nasilnika, posebno je potresno. To pokazuje da se ovde ne radi samo o individualnoj odgovornosti za loše procene i postupke, već o institucionalnoj i sistemskoj diskriminaciji žena. One ne samo da moraju da se same štite od nasilnika, već ne mogu da budu zaštićene od sistema, koji je fragmentiran, neće da sagleda celinu, pravi očigledne greške i dovodi njih i decu u životnu opasnost. Ono što zabrinjava jeste činjenica da institucije i profesionalci u njima ne uče iz iskustva. Prošle godine Zaštitnik građana je izašao sa dva zbirna izveštaja o 14 slučajeva ubistava žena i o 45 postupaka za zaštutu od nasilja u porodici i zaštitu dece od zlostavljanja. Oba su potvrdila da su propusti nadležnih službi sistemske prirode. Pitanje je šta je od preporuka Zaštitnika građana usvojeno. Za to mora da bude odgovorna država – od ministarskog do operativnog nivoa.

Koliko nadležne službe u Srbiji veruju žrtvi?

– Paradoksalno, iako je tipična karakteristika nasilnika da manipulišu i lažu, stručnjaci u institucijama govore o tome da postoji problem “lažnog” prijavljivanja nasilja, odnosno da žene tako pokušavaju da izmanipulišu sistem i ostvare neku prednost ili dobit. To potvrđuje da se ženama ne veruje. Stručnjaci su često zbunjeni. Oni moraju da budu objektivni, ne smeju da budu “pristrasni”, iz čega pogrešno izvode da ne mogu da veruju žrtvama. Međutim, to je pogrešna početna pozicija. To što oni veruju žrtvama ne isključuje to da moraju da prikupe informacije koje potvrđuju izjave žrtava i dokazuju postojanje nasilja. I ovo neverovanje žrtvama, koje su u ogromnom procentu žene i deca, takođe ukazuje na dubinu sistemske diskriminacije.

[preporucene_vesti ids=“270692″]

 Posle poslednjeg tragičnog slučaja, iz MUP-a najavljuju pojačano prisustvo policije u situacijama kada je određeno viđanje deteta u kontrolisanim uslovima. Slažete li se s tim rešenjem?

– Policija je i pre ovih događaja mogla da bude prisutna u centru za socijalni rad u vreme viđanja deteta s ocem u kontrolisanim uslovima. Da je Centar za socijalni rad ispravno procenio i ustanovio takvu potrebu, mogao je da uputi zahtev lokalnoj policiji za asistenciju. To nije nepoznata praksa, te nije ni razlog za izostanak zaštite. U slučaju u Rakovici, viđanje u kontrolisanim uslovima je posle određenog vremena, i pored visokih bezbednosnih rizika, zamenjeno modelom “slobodnog” viđanja. Umesto da se pokrene postupak za lišenje roditeljskih prava oca koji se nasilno ponašao u službenim prostorijama i prema službenim licima, što je visok bezbednosni rizik za dete i njegovu majku, njemu je proširen model viđanja. I pored toga, ako je dete dovođeno u Centar gde ga je preuzimala majka, organ je mogao da traži asistenciju policije, ali nije. Pitanje je zašto su u oba slučaja majke dovodile decu, odnosno zašto centri s njima nisu napravili individualni sigurnosni plan. Kada se prave propusti u proceni, ne može da pomogne prisustvo policije u centru za socijalni rad, mada ponavljam, ono je i do sada bilo moguće.

Koliko Vam je poznato slučajeva nasilja u porodici u kojima su načinjeni propusti, posle kojih je usledila ozbiljna analiza nadležnih službi i kažnjavanje odgovornih?

– Kada se prate izveštaji Zaštitnika građana može da se vidi da su u pojedinačnim slučajevima za pojedince preduzimane uglavnom disciplinske mere, retko krivična odgovornost. Rekla bih da je to češće prisutno u policiji nego u centru za socijalni rad. Nije mi poznato da su se nadležni u pravosuđu ozbiljno bavili tim pitanjem. Mnogi prođu bez ikakve odgovornosti. Ono što nas iznenađuje jeste nepoštovanje naloga nadzornog organa, a tu pre svega mislim na centre za socijalni rad. Ima slučajeva (mogu se naći u dokumentima Zaštitnika građana, a mi na osnovu njih pišemo pritužbe), da centar dobije nalog od nadležnog ministarstva šta treba u konkretnom slučaju da utvrdi i na koji način, ili da ispravi u svom postupanju, a da on to ne obavi. Tu vrstu upornosti u činjenju grešaka i neodgovornosti je teško razumeti. Mislim da bi najpre to trebalo da se ispravi, inače nadzor nad stručnim radom gubi svaki smisao.

Ako se zna da je između 30 i 50 odsto slučajeva koji su se završili femicidom bilo prijavljeno, nema dileme da sistem treba da se menja. Odakle početi?

– Prošle godine, posle masovnog ubistva u Žitištu, predale smo spisak zahteva za promene i preduzimanje odgovarajućih mera. U međuvremenu je usvojen novi Zakon o sprečavanju nasilja u porodici. Uvedene su hitne mere zaštite, obavezna procena bezbednosnih rizika, obavezna razmena informacija, odnosno saradnja službi kojom koordinira tužilaštvo, specijalizovana obuka, jedinstvena centralna evidencija podataka o nasilju. Primena tog zakona je počela 1. juna 2017. Na žalost, nema podataka o tome kako se sprovodi i da li su ta dva slučaja razmatrana na sastanku za koordinaciju. Prošle godine smo tražile i da se u svakom slučaju razvoda braka i poveravanja maloletne dece uvede obavezno ispitivanje postojanja nasilja i procena rizika i da se uspostavi sistem za utvrđivanje individualne odgovornosti profesionalaca za nečinjenje zaštite. Na žalost, događaji u centrima za socijalni rad potvrđuju da to nije ispunjeno. Međutim, treba reći da i najbolje zakone sprovode ljudi. Zbog toga u prvom redu treba obezbediti doslednu primenu zakona i protokola o postupanju u svakom prijavljenom slučaju nasilja prema ženama i nasilja u porodici. To podrazumeva propisane obrasce, uključujući liste za proveru bezbednosnih rizika, kao i rizik da se nasilje nastavi posle razvoda, tokom održavanja kontakta dece sa ocem. Službe moraju da budu odgovorne za primenu javnih ovlašćenja koja su im data. Odgovornost mora da bude individualizovana. Stručnjaci moraju da imaju odgovarajuća znanja i podršku za svoj rad, ali mora da se uspostavi interni sistem kontrole, koji greške svodi na minimum. Žrtve nasilja bi morale da imaju poseban status u postupcima, što podrazumeva i dobijanje odgovarajućih informacija, podršku i osnaživanje dok traju procesi, ali i besplatnu pravnu pomoć.

Zakoni u Srbiji koji tretiraju to pitanje su među strožima u Evropi. Društvo je, ipak, visokotolerantno na nasilje. Poslednji slučajevi pokazuju da čak i zaposleni u centrima za socijalni rad, neretko, trpe maltretiranje stranaka. Kako to promeniti?

– Ne treba izgubiti iz vida da u centrima za socijalni rad pretežno rade žene, a da su počinioci nasilja muškarci, koji imaju duboko ukorenjene stavove nepoštovanja i diskriminacije žena. Oni se prema njima ponašaju isto kao prema svojim partnerkama, čak i kada ne manifestuju otvoreno nasilje. Zbog toga je važno da stručnjaci u centrima za socijalni rad smanje toleranciju na nasilno ponašanje, da od početka rada postave jasna pravila i granice, i da ih se pridržavaju. Istovremeno, ovakve službe moraju da imaju interne bezbednosne procedure za zaposlene.  Kada je Autonomni žesnki centar 2005. pravio predlog protokola o postupanju stručnjaka u situacijama nasilja u porodici, imale smo poglavlje sa uputstvima za bezbednosni plan stručnih radnika. Na žalost, Opšti protokol (usvojen 2011), ali ni posebni protokol za centre za socijalni rad (donet 2013), nemaju ta uputstva. Centri za socijalni rad moraju da prijave svaku pretnju stručnim radnicima i da traže odlučnu podršku i zaštitu policije i tužilaštva. Mogu da razumem da se oni osećaju nebezbedno, i da nemaju dovoljno sistemske podrške. Ali, nije rešenje da se oni povlače i da ostavljaju žene i decu nezaštićene.

Ovih dana je pri Vladi formiran Savet za borbu protiv nasilja u porodici. Šta očekujete od njegovog rada?

– Još u javnoj raspravi o Zakonu o sprečavanju nasilja u porodici istakle smoda to nije dovoljan mehanizam za operativno praćenje primene zakona. Moramo da sačekamo da vidimo kako će biti uređen način rada i odlučivanja u Savetu. Činjenica da to telo nije formirano i da nije definisan njegov rad do početka primene Zakona, potvrđuje da se ne odnosimo odgovorno prema praćenju i nadzoru. Autonomni ženski centar je rešen da nezavisno prati primenu novog zakona. Već 30. juna smo poslale zahtev Republičkom javnom tužilaštvu, Ministarstvu unutrašnjih poslova i Ministarstvu nadležnom za socijalnu zaštitu, za dobijanje informacija od javnog značaja, koje se tiču primene zakona. Očekujemo odgovore na osnovu kojih ćemo moći da sagledamo brojčane podatke. Ponavljaćemo zahteve svakih mesec dana. Ono što bi moralo da se uradi, to je kontrola kvaliteta primene zakona. Kad god razgovaramo o propustima mi se vratimo na prvo pitanje, na početak svakog postupka i procesa – da li se u konkretnom slučaju radi o nasilju ili ne, i koliko je ono opasno.

Izvor: BIZLife

Foto: Pixabay

Piše: Nataša Mijušković