Polarna svetlost se retko vidi kod nas: Da li će se opet pojaviti u bliskoj budućnosti?

Nakon što se polarna svetlost ili aurora borealis pojavila u nedelju uveče iznad Srbije, BiH, Hrvatske, naišli smo na predviđanje u medijima da će ona opet biti vidljiva iznad našeg područja 8. novembra, ali da su ipak šanse za to male. Zato smo rešili da proverimo da li će to do toga opet doći u bliskoj budućnosti.

Kako za BIZLife kaže Branko Zvezdar Simonović, to je ambiciozna tvrdnja. Zasad je, prema njegovim rečima, još rano predviđati takvu vrstu pojave na nebu.

,,Šanse da se pojavi na ovaj način su male. Inače, ravno pre 20 godina imali smo sličnu pojavu, ali mnogo jaču nego poslednju“, otkriva Simonović.

On tvrdi da ova pojava na nebu ne može da se predvidi jer je to povezano sa aktivnostima na Suncu, a one su nepredvidive. Nema pouzdane periodičnosti koje bi najavile takve događaje.

U stanju smo da predvidimo da li će izbačaj koronarne mase sa Sunca pogoditi Zemlju i kada će ona stići do nas, ali svega nekoliko dana od eksplozije na Suncu.

,,Ali predviđanje, neko veliko, u budućnosti, nije moguće. Ono što je neki globalni hod promene to je Sunčev jedanaestogodišnji ciklus aktivnosti. Ovo se veoma retko može desiti u okolnostima kada je Sunce u minimumu svoje aktivnosti. Pošto je ono sad tokom redovnog jedanestogodišnjeg ciklusa takoreći na vrhuncu, takve pojave su očekivane“, objašnjava Branko.

Polarna svetlost viđena u Srbiji posle 20 godina: Kako je došlo do toga? (FOTO)

Zašto se kod nas retko vidi?

Polarna svetlost se veoma retko vidi na niskim geografskim širinama u koje spada i Srbija pre svega što je ona vidljiva na visokim geografskim širinama – na severu SAD i na jugu Kanade. I s druge strane na skandinavskom prostoru. Zašto je to tako, otkriva nam Branko.

,,Zato što se magnentni pol naše planete ne poklapa sa geografskim polom. On je nagnut na drugu stranu prema američkom kontinentu. Sa severa Kanade seli se pored severnog geografskog pola ka Sibiru. Magnetni polovi se tokom vremena upadljivo kreću. Pre nekih 10-ak, 15 godina je bio značajno južnije, sad je blizu severnog geografskog pola“, kaže Simonović.

Južnije se češće viđa polarna svetlost, na prostoru američkog kontinenta, nego u Evropi. Kada na Suncu dođe do snažnih oluja, odnosno geomagnetnih promena, koje su posledica izbacivanja koronarne mase od Sunca, onda se taj materijal i te naelektrisane čestice udaraju sa Zemljinom magnetosferom – prirodnim omotačem oko Zemlje koji nas štiti od ovakvih zračenja, dodaje populizator astronomije.

,,Taj omotač nije sasvim neporozan, on izgleda kao nekakva membrana, levak na magnetnim polovima. Naelektrisane čestice prelaze preko tog balona, da ga tako zamislimo, i upadaju u taj levak. Na taj način uspevaju da dođu do Zemljine atmosfere“, objašnjava on.

Polarna svetlost (Pixabay)

Zašto je crvena svetlost?

Polarna svetlost se javlja kao posledica interakcije nalektrisanih čestica izbačenih sa Sunca tokom eksplozivnih procesa na njemu i molekulima vazduha u visokoj atmosferi Zemlje. To se odvija na visini od približno 100 do preko 400 kilometara. Čestice sa Sunca u sudaru sa molekulima vazduha čine da on počne svetleti, pa se na većim visinama javlja crveno sijanje koje potiče od kiseonika (uglavnom), a niže je zelenao kojim svetli azot.

Aurora se javlja u širokom prstenu koji okružuje magnetne polove, navodi Simonović.

Kada su geomagnetne oluje snažnije, onda se ovaj prsten spušta ka nižim geografskim širinama i tako je moguće videti ga iz predela iz kog se inače ne vidi polarna svetlost, dodaje on.

,,Ona se nije spustila do Srbije, ona je bila daleko na severu. Pokrila je sever Nemačke, Poljske i taj deo. Zahvaljujući tome što se ona javlja veoma visoko, na visini preko 200, 300, 400 km, mi smo uspeli da je vidimo. I pritom videli smo je kao crvenu nisko nad horizontom“, zaključuje populizator astronomije.

Uticaj solarne oluje na tehniku

Prvi na udaru sunčanih erupcija su sateliti, jer su oni veoma visoko. Onima koji su veoma visoko preti opasnost od uništenja elektronike, a oni iz niskih orbita trpe povećano trenje sa atmosferom koja se usled ovih događaja širi, naduvava. Danas sateliti imaju svoje sisteme zaštite, te mogu eventualno sami da se isključe.

,,Ranije je bilo slučajeva da su sateliti bili oštećeni. Svako ko postavlja satelit koji nije jeftin, vodiće računa i o ovakvim stvarima i predvideće mogućnost da ga zaštiti od takvih uticaja“, ističe Branko Simonović.

Sateliti koji su niže u tzv. niskoj Zemljinoj orbiti – od 200 do nekoliko stotina km iznad Zemlje – trpe uticaj naše atmosfere. Usled ovog zračenja atmosfera se zagreva. Dolazi i do pojačanog trenja sa česticama atmosfere i može da utiče na orbitu satelita, odnosno da ih pomalo usporava.

I to se u većini slučajeva može korigovati, ali taj uticaj postoji, tvrdi on.

Takođe, avioni moraju da vode računa o tome gde lete i da izbegavaju severne predele zbog pojačanog zračenja, pa se onda i avio-linije preusmeravaju u skladu sa tim kako se stvari odvijaju.

Radio signal i elektroenergetski sistem

Kada je reč o radio vezama, na kratkim talasima može doći do prekida veze na velikim daljinama zato što se na kratkim talasima jonosfera, naelektrisani sloj koji je omotač Zemlje, ponaša kao ogledalo za tu vrstu radio talasa.

,,Čim pošaljete signal sa Severnog pola, na primer prema ekvatoru, on će se odbiti od jonosfere, pa od Zemlje i tako cik-cak će se kretati. Kada se jonosfera neutralizuje i prestane da bude radio ogledalo, onda taj signal više nema od čega da se odbija i na velikim daljinama prestaje mogućnost komunikacije. Danas nema veliku težinu taj deo“, objašnjava Branko.

Tu je i uticaj na elektroenergetski sistem pre svega na visokim geografskim širinama, na severne i južne predele.

,,Uglavnom se često spominje kvebečki slučaj iz 80-ih godina kada je iskočio ceo elektroenergetski sistem zbog jedne geomagnetne oluje. Danas se vodi računa o tome. Sistemi se sami prema tome regulišu. Ta vrsta mogućnosti da se nešto ošteti je svedena na minimum“, navodi Simonović.

Izvor: BIZLife/Ivana Jaćimovski

Foto: Pixabay