Pitali smo autora romana „Ništa ovo ne valja“ Marka Srdanovića – ŠTA TO NE VALJA?

Roman „Ništa ovo ne valja” iz savremenog je života čitalačke publike, moderan i aktuelan. Glavni lik je četrdesetogodišnjak, advokat koji biva prijateljskim nitima upleten u niz slučajeva koji su usko povezani i detektivski drže pažnju čitalaca do samoga kraja kako bi otkrili njihovo razrešenje. Pred nama je i svet sudnica, policijskih stanica, advokatskih parnica i tematike koja je čitaocima uvek zanimljiva i misteriozna.

Imajući u vidu da vam je ovo književni prvenac, hajde nam opišite proces rada na njemu: kada i kako ste ga pisali, je l’ bilo potrebno izolovati se na tri meseca kako bi roman bio završen i koliko je discipline potrebno da bi se knjiga zgotovila?

Nastanak ovog romana je svojevrsna priča za sebe. Neću slagati ako budem rekao da pisanje romana do pred kraj jula prošle godine nije bilo ni u podsvesti. I samo onaj roditelj koji je nekada uspavljivao svoje dete može razumeti, kad dete neće da se uspava, šta sve čoveku može da padne na pamet, kakve sve misli mogu da mu se vrzmaju po glavi.

Tako je bilo jedne letnje večeri, 27. 7. 2022, došla mi je ideja da krenem da pišem neku priču. Znao sam da, ako ne krenem odmah, a bilo je to nešto pre ponoći tog dana, i sačekam jutro, s obzirom na to da je ono pametnije od večeri, neću ni krenuti. Prvih par stranica nastalo je te večeri. Da li je to bilo emotivno pražnjenje nakon rastave braka (još ne papirološke), ili je to bila moja želja da upoznam drugačijeg sebe – u svakom slučaju, sama priča nastala je za ravno mesec dana. Shvati čovek da, kada ima inspiraciju, bilo na poslu, na pauzi, u kafiću, mora da napiše to što mu „dođe”. Tih mesec dana spavalo se do 4-5 sati, pisalo se, rekoh, i do kasno u noć, i po kafićima, kad god se nalazilo slobodnog vremena, na godišnjem odmoru u Crnoj Gori.

Neki životni događaji ispisali su možda i najlepše stranice ovog romana, ali najveći deo romana nije rađen po istinitim događajima. Ili jeste? „Problem” sa ovim romanom jeste što on nije najvećim delom inspirisan stvarnim događajima, a mi njega danas živimo. Njegova aktuelnost je problem, slučaj sa tužiteljkama oko EPS-a pominje se i u romanu (samo je tu reč o ministru), opisano je kako će to izgledati. Bojazan od toga da će on dugo biti aktuelan i da će se ono što se u njemu nalazi dešavati – postoji i treba učiniti sve da ne bude tako. Tu je šetnja kroz Beograd onakav kakav je danas i kakvog ga se ja sećam pre dvadesetak i više godina, kroz okolinu Beograda, Srbiju, ali i šetnja kroz sveprisutne probleme, o kojima ću kasnije.

Opširan je prvi odgovor, ali, kako volim da kažem, 120 posto romana je nastalo za tih mesec dana. U saradnji sa izdavačkom kućom „Huk”, lektorom Milicom Zorić i urednikom Aleksandrom Stanisavljevićem, tokom decembra izbačeno je 40 posto i dodato 20 posto onog što je nedostajalo da knjiga dobije dubinu. Tokom februara je završen dizajn korica i roman je izašao iz štamparije.

• Ko vas je ohrabrio da uopšte napišete knjigu?

Na ovo pitanje mogu dati jedan neobičan odgovor: ohrabrili su me oni prijatelji koji nisu verovali da će se to dogoditi, da ću to učiniti. Kada sam počeo da pišem, neki moji dragi prijatelji nisu verovali da je to moguće. Da li zbog našeg čuvenog inata ili, pre svega, zbog inspiracije – najviše sam samog sebe hrabrio. Da se u samo izdavanje upustim, ohrabrili su me, opet, ljudi koji su pročitali rukopis i rekli da se čita u dahu i da može biti jako zanimljiv čitaocima.

• Šta ste o sebi naučili pišući što niste uspeli kao pravnik?

Na početku romana se nalazi Mešin citat, koji sam video i da je vaš portal na Instagramu nedavno preneo: „Čovek nije drvo i vezanost je njegova nesreća, oduzima mu hrabrost, umanjuje sigurnost. Vezujući se za jedno mesto, čovek prihvata sve uslove, čak i nepovoljne, i sam sebe plaši neizvesnošću koja ga čeka. Promena mu liči na napuštanje, na gubitak uloženog, neko drugi će zaposesti njegov osvojeni prostor i on će počinjati iznova. Ukopavanje je pravi početak starenja, jer je čovek mlad sve dok se ne boji da započinje.”

U ovom citatu je sadržana sama suština romana. U njemu se nalazi suština njegovog nastanka, a i samih priča u njemu. Kao neko ko je izašao iz bračne avanture – koja se ne može nazvati neuspešnom, jer je iznedrila dvoje divne dece, pravi naziv je „nesaradljiva” – i sa drugačijim pogledom na život, smatram da ne treba prihvatati lažni komfor, te da se treba ohrabriti izaći iz njega i započeti nešto novo. Ovde je poruka: „Idi putem kojim te život vodi, ne skreći sa njega, postoji razlog za tako nešto. Ne sputavaj sebe, napiši roman, prepusti se onom pored koga se osećaš slobodno. Nije kasno ni u četrdesetim, ni u kasnijim godinama započinjati ni novi posao, ni novu ljubav, dakako, ne novu ljubav. Za sve postoje neki razlozi u životu, slučajnost je samo izgovor za strah. Živi život, ne odrađuj ga.” To su sve poruke koje se prožimaju kroz roman.

• Roman tretira slobodu misli na jedan specifičan način. Takođe, ovih dana je popularna replika iz jednog novog domaćeg filma: „Sloboda je da ne radiš ono što nećeš.” Šta je za vas sloboda misli i sloboda bitisanja?

Teoretičarima književnosti na promociji održanoj 9. marta na „Dorćol placu” bilo je teško da odrede žanr ovog romana, uz naznaku da je to, možda, jako dobro. U osnovi je on detektivski roman, jer se bavi istraživanjem zločina, a počinje suđenjem jednom ministru. Postavlja se pitanje mogu li sudija Mirić i tužiteljka Tabački šetati slobodno ovim gradom posle jednog takvog procesa.

On je i ljubavni roman, sadrži ljubavnu priču, kroz sukob ljubavi i razuma. Glavni junak, Žarko, potencira da je ljubav moguća i posle četrdesete godine, a s njim je apsolutno saglasna i glavna junakinja, Darija, jer se pored njega oseća svojom, ne može sakriti emocije, u njenim očima se sve vidi kad su zajedno. To jeste ono što treba svaki čovek i svaka žena da osete pored drugog čoveka ili žene. Ipak, kad ona ostane sama, bez argumenata, iz straha zbog ranijeg neuspeha, mišljenja okoline, porodice, preispituje se da li je razumno bilo šta počinjati u tim godinama. I ta priča je danas aktuelna.

Ali ovaj roman je i psihološki. Rekoh da on predstavlja svojevrsnu šetnju kroz Beograd, Srbiju, ali i kroz probleme. Upravo ti problemi jesu osnovna poruka ovog romana, tj. podsećanje na jedno naše osnovno ljudsko pravo, odnosno slobodu – slobodu misli. Uvaljeni u svoje udobne fotelje, gledamo kako nepravda stiže druge i ćuteći se nadamo da neće stići nas. Da jedna tužiteljka dobije predmet protiv nekog moćnika: „Uh, dobro je, nisam ja, ćuti!” Kolegi koji je zaslužio veću platu – plata se ne povećava: „Dobro je, neka, meni su povećali, ćuti!” „Crkla krava komšiji, dobro je, naša je dobro, ćuti!” Šetnja kroz probleme, počev od pitanja da li je moguće uopšte voditi postupak protiv jednog ministra u aktivnom mandatu, tabloidnog izveštavanja medija, odlaska dece „privremeno” u inostranstvo da se ne vrate, rušenja prirode i izgradnje zgrada na Zlatiboru, tendenciozno izveštavanje medija da bi se povećao tiraž, bahate dece raznih tajkuna u ovoj zemlji koji misle „Mnogo smo jaki”, do još težih tema nereagovanja porodice i društva na silovanje.

Suština je da je ovaj moj roman moj huk, moj urlik, moj podsetnik da imamo pravo da mislimo i da ne moramo da prihvatimo ono što nam se servira u raznim medijima kao neupitna istina, „ili si sa nama ili si protiv nas” – e pa nisam, sa sobom sam. Ovaj roman je napisan brzo, sa osvrtom na aktuelnu tematiku, prilagođen što široj čitalačkoj publici. Oni koji čitaju mnogo imaće „roman za plažu”. Oni koji pak čitaju povremeno imaju roman koji, ako krenu da čitaju, pročitaće sigurno do kraja. Lično bih rekao da je ovaj roman prilagođen ubrzanom stilu života koji živimo, novim generacijama, ali i onim nešto starijim i najstarijim, pre svega – ovom ludom brzom vremenu. Može da se čita svuda, on je za sve od 18 do 88. On je svojevrsni poziv da slobodno i glasno kažemo ono što mislimo, a ne da ćutimo. Rečenica koja zadnjih 30 godina ima zaglušujući prizvuk: „Ćuti, može i gore!”, a od toga „Ćuti, može i gore!” – nama sve gore. A nije reč o politici. Zato mislite, imate pravo. U stvari, imamo obavezu prema našoj deci da mislimo, da govorimo što mislimo, da radimo to što govorimo.

• Sudija Majić je, recimo, poprilično zapaženo prošao i kao književnik. Šta za sebe priželjkujete?

Upravo sam, pišući roman, morao obratiti pažnju da on ne podseti na romane Miodraga Majića, koji su sjajni. Iako sam u sâm roman ubacio i pravne akte i pravne termine, vodio sam računa da što više i tu tematiku približim čitaocima, pa sam neke procedure, posebnu u delu koji se odnosi na privođenje osumnjičenih, pojednostavio, kako bih im učinio prijemčivijim i lakšim za čitanje. Verovatno će sami pravnici koji se bave krivičnim pravom imati najviše primedbi na taj deo. Moja očekivanja su ispunjena, čak i premašena, zbog činjenice da je promociji knjige prisustvovalo skoro 200 ljudi i da je knjiga ispunila osnovnu svrhu, okupila je mnogo pristojnih obrazovanih, ali pre svega – pristojnih ljudi, na jedno mesto.

Roman se, za sada, može naručiti na sajtu izdavačke kuće Huk.Rs, po ceni od 1100 dinara. Kada se pojavi i u knjižarama, u aprilu, očekivanja idu ka tome da dopre do ljudi i da ih zainteresuje. Sam naslov je intrigantan i nadam se da će ljude zanimati šta to ne valja. A ne valja dosta toga, mogla bi enciklopedija da se napiše, ali šta se tu sve nalazi i zašto ovaj naziv – možete saznati kupovinom knjige. Garantujem da nikome neće biti dosadna i da, ko počne da čita – privešće je vrlo brzo kraju. Nažalost, nema onoga da, ako vam se proizvod ne svidi, možete ga vratiti.

Na kraju, preporučite nam neki kulturni sadržaj koji bismo mogli da konzumiramo.

Kao neko ko voli mjuzikle, najlakše bi mi bilo da preporučim mjuzikle u Pozorištu na Terazijama. Ta pesma nam treba, ona unosi neku radost u svakog čoveka. Ali probajte i sa manjim književnim večerima. Konkretno, sinoć sam prisustvovao jednoj uz pratnju klavira. Na mojoj su bili flauta i klavir. Mnogo je življe i dinamičnije nego što možete zamisliti, a ljudi koje ćete tamo sresti daće vam nadu da ipak za sve nas ima nade. 

Izvor: BIZLife Magazin

Foto: BIZLife Magazin