O nečemu što bi razbesnelo Miloša Obrenovića, pa i Nikolu Pašića

Piše: Milenko Vasović

“SRBIJA PRETEKLA ANDORU I MONAKO PO IZVOZU JUNETINE!”

Kakav je ovo naslov reći će svako ko je makar jednom u životu video kravu. Pa zar Andora i Monako uopšte izvoze meso? Monako na svoja dva kvadratna kilometra, verovatno, nema ni naslikano june, a ni Andore, koja je nešto veća, nema na spisku izvoznika mesa.

E samo takve zemlje je Srbija i mogla da pretekne svojim prošlogodišnjim izvozom junetine od, ravno, 315 tona. Ta cifra je na nivou statističke greške. Na primer, Kini godišnje nedostaje dva  miliona tona junetine. Da smo svih 350 tona izvezli Kinezima to bi bio tek  0,00015 deo njihovih potreba. Manje od zrna pirinča.

Ovaj „istorijski uspeh“ sigurno bi razbesneo Miloša Obrenovića pa i Nikolu Pašića. Pomenutog  Obrenovića zvali su svinjski trgovac, ali razumeo se on i u značaj rogate stoke. I Nikola Pašić, koji je voleo uvoz monopolskih artikala, znao je koliko je bitno izvoziti živo meso.

Zbog mesa je vođen i carinski rat Austrougarske i Srbije početkom prošlog veka. Glavna zabrana crno-žute monarhije odnosila se na uvoz mesa iz Srbije i na transport stoke kroz ovu carevinu.  Na to Pašić, ondašnji premijer,  nije sedeo skrštenih ruku,  dao je instrukcije da se pojača uzgoj ovaca i goveda i da se pažnja okrene ka muslimanskim zemljama gde je ovo meso  traženo. Još je za to Kraljevina Srbija izdvojila solidnu sumu novca. Iz tog carinskog rata Srbija je izašla kao pobednik, a privreda je dobila novi zamah vladinim merama.

Ne treba velika mudrost pa da se shvati značaj proizvodnje i izvoza za svaku državu. Nema ni zapošljavanja, ni plata, ni izvoza bez proizvodnje. A ne mogu se kupiti ni nafta, ni kompjuteri, ni lekovi… ako nemaš izvoz. To znaju sve vlade pod kapom nebeskom, sem, izgleda, Vlade Srbije. I to ne samo ove potonje Vučićeve.

Od raspada SFRJ, iz godine u godinu, pada izvoz. Devedesetih smo izvozili oko 30.000 tona godišnje ili 100 puta više. Izvozili smo i tokom sankcija. I Evropska unija nam je od 2000. svake godine odobravala izvov od desetak hiljada tona. A mi smo izvozili mnogo, mnogo manje: 2007. samo 2.200 tona 2008. – 1.700,  2009. jedva 900, da bi prošle 2015. stigli do sramnih 315.

Ne bi ovaj podatak bio dramatičan da smo mi napravili prodor u drugim oblastima. Ili da smo prepolovili listu nezaposlenih, ili… Ali nismo. Telefone i plazma televizore ne znamo da pravimo, Bog nam dao da se bavimo poljoprivredom da zatrpamo Evropu i svet našom hranom i da uživamo  u izobilju. A mi – jok.

Zamislite da smo one novce od subvencija za propale firme i onih 10.000 evra koje dajemo strancima po novom radnom mestu ubacili u štale i obore. Sada bi na desetine hladnjača punih mesa čekale svako jutro da izađu iz Srbije. A Srbija bi tada bila ekonomska  i, naravno, politička perjanica Balkana. Tada bi se utrkivali da s nama rade, sklapaju saveze. Ne bi od nas bežali ni najljući neprijatelji.

Nema važnijeg posla za budućeg ministra poljoprivrede i budućeg premijera nego da naprave i finansiraju plan preporoda srpske proizvodnje mesa. U protivnom slušaćemo prazne političke priče i biti siromašni. Zato je poučan onaj Pašićev primer.

Izvor: BIZLife