Nobelovac otkriva: Nisu političari krivi za INFLACIJU, nego…
Joseph Stiglitz je američki ekonomista i redovni profesor na Univerzitetu Kolumbija. Dobitnik je Nobelove memorijalne nagrade za ekonomske nauke i bio je na poziciji višeg potpredsednika i glavnog ekonomiste Svetske banke.
On je na potalu Project Sindicate objavio tekst u kojem se bavi inflacijom i njenim uzrocima, te ko su dobitnici, a ko gubitnici u jednoj od najvećih kriza do sada.
Kako Stiglitz navodi u decenijama nakon 1970-ih, šokovi cena nafte doveli su do skoka inflacije i zastoja privrednog rasta, ali stabilnost cena je održana čak i kada je rast bio snažan. Mnogi političari i ekonomisti su se tada poklonili, ponosno tvrdeći da su pronašli magičnu formulu.
Novac, inflacija (Pixabay)
„Oslonac takozvane Velike umerenosti bile su nezavisne centralne banke koje su mogle da učvrste inflaciona očekivanja verodostojnim obećanjem da će podići kamatne stope kad god inflacija podigne svoju ružnu glavu – ili čak preventivno deluju kada je to potrebno. Nezavisnost je značila da centralne banke nisu morale – i obično nisu – da brinu o ravnoteži između troškova (generalno izgubljena proizvodnja i radna mesta) i bilo kakve uočene koristi“, navodi on.
Ali ova konvencionalna mudrost je, prema njegovim rečima, uvek bila osporavana. Pošto povećanja kamatnih stopa postižu željeni rezultat suzbijanjem tražnje, ona ne „rešavaju“ inflaciju koja je rezultat šokova ponude—kao što su skokovi cena nafte (kao 1970-ih i ponovo danas) ili vrste poremećaja lanca snabdevanja uočeni tokom COVID-a -19 pandemija.19 i posle ruskog rata u Ukrajini. Više kamatne stope neće dovesti do više automobila, više ulja, više žitarica, više đubriva ili više hrane za bebe. Naprotiv, poskupljenje investicija može čak sprečiti efikasan odgovor na probleme na strani ponude.
„Iskustvo iz 1970-ih nudi neke važne lekcije za danas. Jedan je da velika povećanja kamatnih stopa mogu biti veoma destruktivna. Uzmite u obzir dužničku krizu Latinske Amerike iz 1980-ih, koja je imala dugotrajne efekte u trajanju od skoro dve decenije. Još jedna pouka je da je „meko sletanje“ koje pilotiraju centralne banke posebno teško orkestrirati“, napominje Stiglitz.
Džozef Stiglic (YouTube)
Kome se pripisuje krivica?
On nastavlja da je danas je veliki deo javne debate usmeren na pripisivanje krivice za povećanje inflacije. Stručnjaci se spore oko toga da li je američka centralna banka trebalo da reaguje ranije i da li je vlada trebalo da troši manje na odgovor na COVID-19. Ali takva pitanja nisu posebno prikladna. S obzirom na razmere nedavnih poremećaja u snabdevanju koji proističu iz kineskog strogog karantina, nestašice poluprovodnika, problema u proizvodnji formula za bebe i higijenskih proizvoda, kao i posledica rata na zalihe žitarica, nafte i đubriva, inflacija je bila neizbežna.
Štaviše, nagli porast korporativnih profita sugeriše da povećana koncentracija tržišta može biti važan faktor u trenutnoj inflaciji. Iako tačni uzroci većeg korporativnog profita nisu sasvim jasni, nema spora da su se oni zaista povećali tokom pandemije. A kada tržišta dožive ozbiljna ograničenja ponude, kao što je bio slučaj u mnogim sektorima u protekle dve godine, kompanije sa značajnom tržišnom snagom biće u boljoj poziciji da iskoriste situaciju.
„Lako je onima koji nisu na funkciji kriviti one koji su na funkciji – takva je priroda politike. Ali predsednik Džo Bajden i demokrate u Kongresu nisu više krivi za inflaciju u Sjedinjenim Državama nego što je predsednica Evropske komisije Ursula fon der Lajen u Evropskoj uniji ili premijer Boris Džonson u Ujedinjenom Kraljevstvu. Da li neko osim kulta sledbenika Donalda Trampa veruje da bi SAD bile pošteđene današnje inflacije da je samo Tramp ponovo izabran?“, pita se Stiglitz.
Inflacija
Pogrešna strana jednačine
Relevantno pitanje, sada kada je inflacija tu, je šta učiniti u vezi sa tim. Kamatne stope koje rastu dovoljno visoko će zaista usporiti rast cena, ali će to učiniti tako što će ubiti ekonomiju.
„Da, neki zagovornici viših kamatnih stopa tvrde da će agresivna borba protiv inflacije pomoći siromašnima, jer plate zaostaju za cenama (što podrazumeva, naravno, da plate prigušuju inflaciju, a ne podstiču je). Ali ništa nije teže za radnike od nedostatka prihoda i smanjene pregovaračke moći, što će se dogoditi ako centralna banka izazove recesiju. A to posebno važi za SAD, koje imaju najslabiji sistem socijalne zaštite među razvijenim ekonomijama“, upozorava nobelovac i dodaje: „Svakako da bi neka normalizacija kamatnih stopa bila dobra stvar. Kamatne stope bi trebalo da odražavaju oskudicu kapitala, a „ispravan“ trošak kapitala očigledno nije nula ili negativan – kako bi se činilo da kamatne stope blizu nule i veoma negativne realne (korigovane inflacijom) kamatne stope impliciraju. Ali postoje i značajne opasnosti u prebrzo guranju stopa“.
Stiglitz poentira sa onim što je najvažnije, a to je da moramo pomoći onima na dnu i u sredini da se izbore sa efektima inflacije. Pošto su SAD blizu energetske nezavisnosti, na zemlju kao celinu relativno ne utiču promene cena energije (dobitke izvoznika jednostavno kompenzuju gubici uvoznika). Ali postoji veliki problem distribucije. Naftne i gasne kompanije ostvaruju neverovatne profite dok obični građani jedva sastavljaju kraj s krajem. „Inflatorni rabat“, finansiran porezom na neočekivane profite korporacija za fosilna goriva, efikasno bi rešio ove nejednakosti.
Današnja inflacija je proizvela velike dobitnike i velike gubitnike, pri čemu su pobednici koncentrisani na vrhu raspodele prihoda i bogatstva, a gubitnici na dnu. Ne mora tako, niti bi trebalo više.
Izvor: BIZLife
Foto: Pixabay/YouTube
