Ništa

Pridružite se poslovnoj zajednici od 20000 najuspešnijih i čitajte nas prvi

    Ništa

    Piše: Darko SOKOVIĆ, izvršni partner za strategiju i razvoj, „Propulsion”

    Svakog meseca željno čekam poziv uredništva ovog magazina da mi jave temu broja, pa da fino u ove četiri i po hiljade karaktera ispričam kako je u Srbiji teško, ali se nekako može, kako je neko „u inat svima i uprkos svemu” uspeo. Da kažem kako je „ne mogu” samo izgovor, kako je „ne smem” samo opravdanje, kako sjajni pojedinci i kompanije ne čekaju državu, nego odmah vode društvo napred. U tom me zanosu prekide poruka: „Nismo baš sigurni šta će biti tema, javimo ti.” Zabrinem se. Mora da je nešto ozbiljno posredi. Prođe dan, dva: „Šta sve Srbija ima da ponudi svetu osim informacionih tehnologija?” Ih, zar im je za ovo trebalo toliko vremena! Pa to je lako – maline, to svako zna. Krenem da spremam tekst o malinama, ajmo, istraživanje, ajmo, statistike, biće ovo lak zadatak. Ali ne lezi, vraže: 2013. nas je Poljska smenila s prvog mesta među proizvođačima „crvenog zlata” u svetu, a prošle godine smo proizveli zapanjujućih 40.000 tona maline manje nego 2010! Dobro, nisu maline.

    Manastiri? Setim se koliko mi je trebalo onomad do Sopoćana ‒ idi levo, ne, nije levo, desno ovamo, ne tuda, ovim malim putem ‒ jedva se dočepasmo manastirske porte. Mi tamo, a ono nigde nikog osim zbunjenih Italijana koji su čuli da u Srbiji postoji sestra bliznakinja ravenske Bazilike Svetog Vitalija, pa su proveli bezmalo dva dana tražeći turističku signalizaciju do ovog dragulja svetskog nasleđa, koji je još od 1979. na listi Uneska; ako to nasleđe nudimo svetu, svakako smo ga vrlo dobro sakrili, da se jedva nađe. Netaknuta priroda? Sigurno, ako čovek ima sreće da mu u kadar ne uleti drveće probeharano tonama plastičnih kesa, u dolinama reka i šire, ili ako, recimo, državna elektroenergetska kompanija ne odluči da prosto isuši jezero u nacionalnom parku, pa krenu klizišta, šuma stane da ječi, kuće da se ruše, meštani da kume i mole da se vrati kako je bilo. Na sve ovo, državni monopolista samo hladno saopšti: „Jezero Zaovine? Nije ni postojalo dok nismo branom pregradili neki potok na Tari, a ovo je, uostalom, biološki minimum.” I kraj priče.

    Krenem zato da nabrajam u glavi šta sve imamo a bez čega svet ne bi mogao. Šta bi bilo da, daleko bilo, Srbije i nema na svetskoj sceni? Bi li svet stao? I tako, znamenitost po znamenitost, sektor po sektor, temu po temu, s užasom zaključim da, iako smo imali i imamo pojedince i inicijative svetskoga glasa i formata, današnja Srbija predstavlja samo zrnce na globalnoj sceni. Da se utešimo, nije tu reč samo o nama: sa zemljama poput Slovačke i Slovenije delimo približno 70. mesto na (prilično proizvoljnoj) listi najuticajnijih zemalja na svetu. Je li to dovoljno?

    Mi smo zemlja koja je među pet najsiromašnijih zemalja u Evropi; zemlja čiji indeksi slobode rapidno opadaju iz godine u godinu; koja dosledno i odlučno ne primenjuje niti jednu od preporuka za smanjenje korupcije; koja subvencije deli šakom i kapom, a s vladavinom prava mrljavi kao dete sa spanaćem; u kojoj, dok se istorijski razgraničavamo sa otcepljenom teritorijom, dopuštamo da se čitavi delovi glavnog grada, stari i po milenijum, razgraniče sa zdravim razumom i odmetnu u urbanistička bespuća, često s potkom organizovanog kriminala; zemlja gde je u svakom trenutku „moguć kriminalni obračun na ulici, u bilo koje doba dana”, više nego u svim zemljama regiona zbirno. (Ne tvrdim ovo ja, nego Stejt department u sekciji saveta Amerikancima za bezbedno putovanje. Duša me je zabolela dok sam čitao svaku od tih preporuka! Ne zato što znam da nisu tačne – na nesreću, jesu ‒ nego što se tako javno, američki direktno, zemlja koju volim, u kojoj sam se rodio i odrastao, u kojoj gradim biznis i iz koje nikad ne bih otišao, blati teško svarljivim činjenicama. Kad sam počeo da čitam deo o stanju puteva i ostale infrastrukture, tu mi je već bilo muka.) Šta, zaista, imamo da ponudimo svetu osim IT-ja?

    Ništa.

    Neka malo odjekne ovo „ništa”. Teško je, znam. Ali je to i naša najveća šansa. Eksplozivni rast izvoza IT usluga u prethodnoj godini samo je dokaz ove tvrdnje. Programerski svet čudna je biljka: stvarno mu ne treba skoro ništa da bi stvorio nešto. Kompjuter, internet, pamet i algoritamska logika (a ovoga svega, srećom, imamo, zahvaljujući baš izuzetnim pojedincima i inicijativama s početka teksta) i dogodi se čudo, ravno fotosintezi. Znam za još jedan cvet kome treba kamen i kapljica vode da bi ponovo procvetao, nakon što je godinama ležao sasušen. To je natalijina ramonda, cvet feniks, snažni simbol uskrsa Srbije nakon Prvog svetskog rata. Biljka IT-ja porasla je ne zahvaljujući našoj voljenoj otadžbini, nego uprkos njoj.

    Ne verujem puno u idole, no hiljade ljudi koji neumorno rade u IT-ju, kreativnim industrijama i ostalim samoniklim zasadima našeg mučnog uspona ka uspehu treba slaviti svaki dan. Samo zahvaljujući njima, i danas i kroz istoriju, mi imamo šta da ponudimo svetu, naša domovina zaista ima svoj brend kao gotovo niko drugi: „ništa”, vredno više milijardi dolara godišnje, „ništa” koje iznova niče iz kamena, „ništa” koje svakodnevno postaje – nešto.

    Izvor: BIZLife magazin

    What's your reaction?

    Ostavite komentar

    Vaša adresa e-pošte neće biti objavljena.

    developed by Premium Factory. | Copyright © 2020 bizlife.rs | Sva prava zadržana.

    MAGAZINE ONLINE