Nepalci u Hrvatskoj srećni i nasmejani: Tri godine rada za novu kuću
Strani radnici nisu novost na hrvatskom tržištu rada, ali oni koji dolaze od skoro dolaze iz Azije svakako jesu.
Hrvatski portal Novac objavio je veliku reportažu o radnicima iz Indije i Nepala koji su došli da rade u Hrvatskoj i o tome šta su zbog toga mroali da žrtvuju.
U tekstu je opisano iskustvo nekolicine od 350 mladih Nepalaca i Indijaca koji su došli da rade u hrvatski Varaždin i taj dolazak ih je koštao čitavo bogatstvo. Za tu „privilegiju“ su nepalskim agencijama platili 7.000 evra.
Nepalci u svojoj zemlji prosečno zarađuju 150 evra, pa su priliku za rad u Vindiji, Visu, Marlexu… platili 36,6 nepalskih plata ili više od tri godine rada. Taj novac su im pozajmile banke uz hipoteku nad njihovim domovima, a oni im mesečno vraćaju po 500 evra. Ostatak zarade šalju porodici.
Sav novac šalju kući
Budući da im je plata u proseku oko 4.500 do 5.000 kuna (600-670 evra), po toj računici njima za trošenje ne ostaje skoro ništa, a kako piše Novac, ipak su stalno nasmejani.
Čak i u bankama, gde se svih 350 izređaju početkom ili polovinom meseca, u zavisnosti od dana isplate plate, kako bi uplatili novac na račune u Nepalu. Indijci su povučeniji i s njima je teško uspostaviti bilo kakav kontakt.
Deo Nepalaca u banku dolazi biciklima koje su im zbog mogućnosti kretanja priuštili poslodavci. Oni drugi, s manje socijalno osetljivim gazdama, idu pešice i sa zavišću gledaju sunarodnike na novim biciklima. Ne zato što im je teško da idu peške, već kako kaže Bibek Tamang, u Nepalu bicikle voze samo bogataši jer ih niko drugi ne može priuštiti.
Vredni su radnici
S poslovnim kolegama rado se druže, a oni ih cene kao vredne radnike kojima je „dovoljno jednom pokazati radni postupak da bi ga zapamtili i usvojili“. Na poslu muku muče s nošenjem cipela osam sati na dan, jer kako kažu, kod duće su čitav dan u japankama, a cipele su im za svadbe i sahrane.
„Ovde zarađenim novcem planiramo da kupimo kuću u Nepalu. Tri godine rada u Hrvatskoj bile bi dovoljne za lepu kuću. U Nepalu većina stanovnika živi u iznajmljenim stanovima u gradu, a na selu se živi u kolibama od blata. Nadamo se da ćemo skupiti dovoljno novca za ženidbu i automobil“, govore veselo.
Niko ne spominje želju dugoročnog ostanka u Europi. Hrvatska ali ni neka puno bogatija evropska zemlja za njih nije opcija.
Znaju hrvatske fudbalere i predsednicu, ali kako piše portal, ni Rakitić ni Modrić ih ne bi zadržali u Hrvatskoj kad bi mogli da odu u razvijenije zemlje Evropske unije, što su im u agenciji olako obećali. U Hrvatskoj su prema ugovoru dužni da se zadrže godinu dana, otplate dug, a onda mogu gde god žele.
Niko im nije rekao da dozvola za rad u Hrvatskoj nema baš nikakve veze s dozvolama za rad u ostatku Evropske unije. Štaviše, očigledno su im namerno iznesene pogrešne informacije kako bi se opravdao ogroman agencijski honorar.
O svojim pravima ne znaju ništa
Priznaju da su želeli da zarade, ali i da, usled nerazumevanja birokratskog jezika, nisu pomno pročitali papire. Dok je za njih posredovala nepalska agencija, za poslodavce su taj deo odradili hrvatske advokatske kancelarije.
Nepalski radnici ne razumiju šta je to bruto i neto plata, ne znaju da li smeju da menjaju poslodavca ako trenutnim nisu zadovoljni, nemaju pojma kome da se obrate za pomoć u slučajevima mogućeg kršenja radničkih prava…
Kako piše u tekstu, Varaždinska županija je među onim s najviše izdatih dozvola za boravak stranaca u Hrvatskoj. Osim 350 njih koji tu rade, još je 150 dozvola odbijeno, a 50 radnika s odobrenim dozvolama se nikad nije pojavilo.
Najviše ih radi u industriji, a polovina njih su električari; slede vozači i radnici u tekstilnoj i kožnoj industriji. Županiji s najvećim izvozom i industrijskim rastom u Hrvatskoj, a najmanjim platama, radnici iz dalekih zemalja su dobrodošli jer domaći više ne žele da rade za minimalne plate u fabrikama, pa radije odlaze preko granice.
Izvor: Novac.hr
Foto: Pixabay, ilustracija
