Pevačica, autorka, članica „Di Luna Blues Banda” i dugogodišnja učesnica mnogih muzičkih projekata Nataša Guberinić sagovornica je magazina BIZLife povodom izlaska svog prvog solo albuma. U razgovoru otkriva šta je za nju značilo zadržati potpunu autentičnost na sceni, kako nastaje njena muzika i zbog čega su okupljanja poput BIZBendova toliko važna za muzičku i korporativnu zajednicu.

Na pitanje da li je postojao jedan prelomni trenutak kada je odlučila da radi nešto svoje, bez kompromisa, Nataša odmah odbacuje tu ideju i vraća se do detinjstva i početaka:

„Mislim da nije bio u pitanju trenutak, to je nešto što odlučiš kad si klinac. Bilo je mnogo ponuda da napravim kompromis, pa da me veliki urednici, producenti i slični lansiraju pravo među zvezde, ali u Srbiji. Ni ovde, a ni tamo daleko, moja ideja nije bila da budem zvezda, uvek je bila da uživam u muzici. Svaki put kad sam se našla u situaciji gde je muzika krenula da me guši – ja sam pakovala stvari. Mislim da ni po koju cenu ne smeš da žrtvuješ ljubav prema muzici, a svaki kompromis neminovno tome vodi. Ne znam da li mi je žao što nisam imala ambiciju da se svidim masama, možda nije trebalo pustiti da prođe taj voz, ali ja sam vrlo zadovoljna i mirna u ovom svom vagonu trenutno.”

U njenom autorskom radu inspiraciju često pokreće neka zanimljiva priča iz života, a proces stvaranja pesme često započinje upravo iz tih emotivnih i životnih momenata. Iako nema formalno muzičko obrazovanje i ne svira instrument, najčešće prvo piše linije pevanja i tekstove, a zatim sa prijateljima sklapa aranžman.

„Različiti su pristupi, ali je okidač uvek neka zanimljiva priča, iz mog života ili života mojih prijatelja. Naravno, inspirišu me knjige i filmovi, a skoro sam imala taj unutrašnji uvid da prvo zamišljam atmosferu, scenario, žanr i da nekako pišem sve kao da me režiser lepo zamolio. Volela bih, naravno, da neko nekad moju muziku iskoristi za pokretne slike i da taj selektor bude uspešan, ako me razumete. Ipak, pošto ja nisam instrumentalista i nemam to formalno obrazovanje, obično počinjem od linija pevanja, tekstova i onda, uz pomoć prijatelja, radim na aranžmanu. Otprilike, noćna mora svakog producenta: u mojoj glavi je tačno posloženo šta sve želim da čujem, a producent od tog haosa treba da sastavi smislenu celinu”, govori Nataša.

Godinama je bila deo različitih muzičkih ekipa i bendova, ali bendovska dinamika joj je ostala važna i danas, iako paralelno gradi svoj solo identitet. I dalje nastupa sa „Di Luna Blues Bandom” i uživa u kolektivnom stvaranju muzike na sceni:

„I dalje sam deo ’Di Luna Blues Banda’, sa kojim nastupam kad god mi se ukaže prilika. Deo sam neke ekipe celog života i tu bendovsku dinamiku ne bih menjala ni za kakvu solo karijeru. Meni je muzika razmena i svaki ton i takt koji je neko proizveo da bismo mi zvučali kao jedan organizam nešto je najlepše u ovom poslu. Nekad te mrzi da putuješ, da se našminkaš, da komuniciraš sa ljudima, a onda dođeš na svirku i taj bend ti pruži toliko dobrih ideja i inspiracije da se pitaš zašto te ikada išta mrzelo. Ja svoju publiku volim najviše na svetu, ali više puta su mi zamerili da sam na svirkama češće okrenuta ka bendu. Uvek kažem: ’Dok slušam kako sviraju, ja sam isto u ulozi publike, ja MORAM da ih gledam.’”

Društvene mreže danas predstavljaju deo svakodnevnog života i muzičkog posla, ali Nataša smatra da ništa ne može zameniti energiju i iskustvo žive svirke, putovanja i druženja koje „old school” scena nosi:

„Svirku. Druženja. Putovanja. Ništa što je nama koji se muzikom bavimo najzabavnije nije ni upola zabavno na mrežama. Možete da pravite milion storija, šortija, Tiktok klipova – i nikad to neće biti ta atmosfera. Kao što svi volimo da gledamo tuđe snimke s putovanja, koncerata i mislimo kako je lepo, a onda otputujemo i sve što smo zabeležili kamerom nije ni stoti deo onoga što smo doživeli.”

U februaru je izdala svoj prvi solo album – HUMANLIKE, na kojem se nalazi devet pesama, baš onoliko koliko joj je, kako kaže, bilo potrebno za novu fazu u karijeri. Album je nastao iz želje za promenom i potrebom da kroz muziku kaže nešto novo i drugačije:

„HUMANLIKE je izašao u februaru. Moj prvi solo album pod stare dane. On tendenciozno ima devet pesama, iako smo mi radili na mnogo više stvari. Kažu da je devet broj promene, a ja sam želela da se pomaknem sa mrtve tačke. Trenutno smo u studiju i spremamo koncerte sa tim pesmama i još pokojim singlom, tako da je fokus na živim nastupima, kojima se najviše radujemo. U budućnosti planiram da se fokusiram na singlove, ne samo zbog tržišta (koje me i ne inspiriše toliko, kao što već rekoh) nego i zato što mislim da je svaki album životna celina, a za ove priče mora da prođe više vremena kako bismo imali šta da kažemo. Kada smo radili HUMANLIKE, imali smo goste iz različitih zemalja, ali nisam htela da se bavim duetima, iako su neke pesme bile predviđene upravo za to. Svakako, jedan od planova je neki duet. Privatno volim da provodadžišem i to radim vodeći se unutrašnjim osećajem. Kada mi se taj osećaj javi o pitanju dueta, I will act on it!”

U poslednje vreme, kroz ulogu člana žirija na projektu BIZBendovi, Nataša je otkrila još jedan važan segment muzičkog okupljanja, koji je, po njenim rečima, postao mesto slavljenja svega što je dobro u našem društvu. Upravo ovaj događaj, kaže, pokazuje koliko zajednički rad i autentična muzika mogu da zbliže ljude i podignu društvo na viši nivo:

„Meni su BIZBendovi postali ’Nova godina’. To je proslava svega što je dobro u našem narodu. Želje da se pomogne, da se založimo i udružimo na projektu koji ima cilj da nekog obraduje, a istovremeno da se ljudi koji se svakodnevno bore sa neminovnom korporativnom kulturom i pritiscima koje ona nosi izmeste i budu nešto drugo bar jednom godišnje. Znam da se neki bendovi cele godine spremaju i vežbaju i mislim da je to najbolji ventil za koji mogu da se odluče. Takođe, to što nisam stasala na narodnoj muzici ne znači da je i te kako ne cenim, naprotiv, ali ono što neko danas naziva narodnjacima često bude derivat škarta i onda nepravedno skrajnemo i one narodnjake koji to nisu zaslužili. BIZBendovi, s druge strane, baš insistiraju na tom urbanom pristupu čak i kada neki bendovi koketiraju sa žanrovima, a to je ono što mi se izuzetno sviđa. Ono što je meni svake godine fascinantno jeste što, kada se zvanični deo takmičenja završi, ljudi koji dolaze iz najrazličitijih branši zajedno nastavljaju da se zabavljaju do kasno u noć, uz muziku koja nije novokomponovana.”

Zaključujući, Nataša podvlači da sve ovo pokazuje kako ukus nacije nije ono što se često nameće kroz zvuke sa strane, već da upravo ovakvi događaji otkrivaju pravo zajedništvo i kreativnu energiju društva: „Da nam je više tako koncipiranih korporativnih događaja, mislim da bismo kolektivno bili na nekom drugom, višem i neuporedivo lepšem nivou kao društvo.”.

Saznajte sve o dešavanjima u biznisu, budite u toku sa lifestyle temama. PRIJAVITE SE NA NAŠ NEWSLETTER.