Moda nisu samo krpice ‒ ona je obeležje vremena
Nakon što je završeno jubilarno, 50. izdanje Beogradske nedelje mode, sa Nenadom Radujevićem prolazimo kroz svedočanstvo domaće modne industrije
Svojim istančano estetičnim filmskim ostvarenjem „Mladost” italijanski reditelj Paolo Sorentino poručio nam je, između ostalog, da su emocije sve što čoveku ostaje. Kada pogleda iza sebe, čovek – primećuje Sorentino – ne žali za propuštenim poslovnim prilikama koliko žali što svojim prijateljima više puta nije rekao koliko ih voli. Čini se da su Sorentinova zapažanja bila u svesti Nenada Radujevića kada je na reviji otvaranja 50. Beogradske nedelje mode izašao na pistu da pozdravi publiku. Osnivač modnog studija Click „prosuo” je po bini sve što mu je na srcu, a na kraju dana – to je ono što će (nam) ostati.
Specijalno priznanje za doprinos razvoju mode
kao umetnosti, uručeno je Jeleni Mladenović,
doajenu srpske modne scene
- U eri tržišnog kapitalizma, gde je mesto autorskom modnom izrazu?
Autorski modni dizajn nema za cilj prodaju – on je ekspresija kreativne vizije i veštine dizajnera i zapravo je dokaz da je autorska moda umetnost. Sličan sistem je francuski Haute-Couture, gde se kreacija prepravlja u skladu sa merama i željama klijenta. Iako Haute-Cuture garderoba košta mnogo (10.000‒150.000 evra po komadu), one modnim kućama ne prave profit, već su stvar prestiža i ugleda kuće.
- Pretpostavljamo da se gospodinu Brunelu Kućineliju i njemu sličnima ne bi bogzna kako dopao rastući trend profitabilnih onlajn modnih brendova (Shein). Prema vašem mišljenju, kako će se modne kuće bogate tradicije prilagoditi potrebama novih generacija?
Lepota modnog sveta je njegova konstantna promena. Fast-fashion i street-wear su značajno uticali na pristup tržištu koji modne kuće sa dugom tradicijom imaju; većina kuća bazira svoju marketinšku strategiju prema ciljnim grupama koje čine bazu njihovih kupaca. One koje proizvode tradicionalniju garderobu neće morati značajno da menjaju svoje strategije, s obzirom na to ko su njihovi kupci, dok će kuće koje se pretežno oslanjaju na mlađe kupce morati da se trude da isprate sve brže promene koje mlade generacije zahtevaju.
JSP
- Kada pogledamo dokumentarni film o Aleksanderu Mekvinu, vidimo, između ostalog, čoveka koji se 24/7 bavio svojim modnim stvaralaštvom. Pošto je moda zavodljiva stvar, koliko su ljudi koji u nju ulaze svesni izgaranja i žrtve koju treba da iznedre da bi ostali zapaženi?
Mekvinov put od sina londonskog taksiste, preko tinejdžerskih godina „pečenja zanata” na „Sevilja roudu”, studiranja na prestižnom koledžu „Sent Martins”, od prve studentske kolekcije koju je zapazila i celu kupila Izabela Blou, njegova velika prijateljica i mentorka, pa sve do vođenja kuće „Živanši” i formiranja sopstvenog brenda – nešto je što zahteva mnogo truda i rada. Trud vas može dovesti do određene tačke, potrebna je doza umetničkog „ludila” i rušenja određenih granica kako biste, zapravo, dostigli tačku revolucionara i legende kakva je on bio. Našim dizajnerima nije dostupan finansijski prosperitet koji njihove kolege imaju u inostranstvu i zato sam ponosan na to što, u odnosu na pre 25 godina, kada su postajale samo dve radnje autorskog modnog dizajna u Beogradu, danas ih imamo više od 50, što je, svakako, znak rasta tržišta, uprkos okolnostima.
- Koja je razlika između mode kao biznisa i mode kao umetnosti?
Moda kao biznis ima jedan cilj, a to je prodaja, što znači da mora da prati trendove i neće se odvažiti na kreativne rizike, dok moda kao umetnost nema za primarni cilj prodaju, već istraživanje i iskazivanje kreativnosti i vizije autora, što dovodi do pomeranja granica i stvaranja novih trendova. Takva moda će zadržati i svoju važnu društvenu ulogu – ostaće obeležje vremena.
- Može se reći da ste svojim delovanjem ostavljali neretko i poslednje atome svoje snage da se na našoj modnoj sceni dogodi nešto afirmativno. Kada se osvrnete, da li biste nešto drugačije uradili? Kako gledate na svoj uticaj u okviru domaćeg miljea?
Čast mi je što sam više od 30 godina uključen u razvijanje naše modne scene. Nedelja mode, nekada san i vizija, sada je manifestacija koja obeležava svoj 50. jubilej. U pripremanju retrospektivne izložbe prolazio sam kroz arhivu i prisetio se veličanstvenih trenutaka koji ostaju duboko usađeni svim modnim poznavaocima, a koje smo izveli samo na osnovu entuzijazma, znanja, energije i želje da izgradimo platformu za veliki broj talentovanih ljudi koji nemaju dovoljno prilika da svoje talente prikažu. Uspeo sam da budem deo značajnih promena koje su se odrazile i na rast modno-tekstilnog tržišta, ali i očuvanja sećanja na mnoge ljude iz ove industrije koji su dali veliki doprinos našem društvu i našoj kulturi.
- Treba li da nas začudi što svoju karijeru niste gradili izvan granica naše zemlje?
Svakako da je bilo mnogo prilika da radim van naše zemlje i sigurno bi se više isplatile – ali ništa ne može da zameni osećaj da ste deo nečeg većeg na domaćem tržištu, s ciljem izgradnje jednog sistema koji će oblikovati i služiti generacijama koje dolaze.
Bulka
- Otvaranje L’Oreal Fashion Weeka delovalo je prilično emotivno. Šta je na vas ostavilo najjači utisak?
Najjači utisak ostavili su svi ljudi koji su doprineli da do 50. jubileja dođe. Ne samo dizajneri i modeli već i hiljade drugih saradnika bez kojih ne bismo došli dovde. Setio sam se kako su nas, teških devedesetih, strast i ljubav prema kreativnom stvaralaštvu doveli do tačke da dizajneri koji su prve karijerne korake imali na BFW pistama sada šalju svoje komade iz svetskih prestonica, gde uspešno rade, i da manekenke koje su sedamdesetih hodale za Aleksandra Joksimovića opet šetaju pistom.
Prvi put u karijeri sam zaplakao tokom govora i shvatio koliki uspeh smo postigli, dobio sam novi talas motivacije da nastavim dalje.
- Posle 25 godina postojanja našeg najvećeg modnog događaja, šta biste izdvojili kao njegovu najveću vrednost?
To je razvoj autorskog modnog dizajna. Do sada smo predstavili preko 1500 dizajnera, davali prilike mladim ljudima u započinjanju karijera na različitim programima BFW – ne samo revijama već i pratećim (edukativnim, humanitarnim, društveno angažovanim) i umetničkim programima. Moda, ipak, nisu samo krpice.
Izvor: BIZLife Magazin/ Stefan Tošović
