Miša Lukić: Kada je važno – isključi mozak

Bilo je to vreme dok sam još vodio Leo Burnett Beograd. Agencija je rasla, osvajala nagrade, pomerala granice kreativnosti u regionu. Imao sam osećaj uspeha, ali glad za učenjem nije jenjavala. U toj fazi profesionalnog života, poziv iz centrale Leo Burnett Worldwide bio je pre svega priznanje ali i poziv na sledeći iskorak.

Piše: Miša Lukić, osnivač i direktor NEW STARTEGY

Pozvali su me da učestvujem u njihovom najekskluzivnijem internom programu za razvoj lidera – “12 budućih nada Leo Burnett-a”. Od preko osamdeset hiljada ljudi širom sveta, izabrali su nas dvanaestoro. Taj izbor mi je doneo ponos, ali još više – osećaj odgovornosti.

Ubrzo sam shvatio da ovo nije samo još jedan „trening“. Bio je to program koji se ne može porediti ni sa jednim seminarom ili korporativnim treningom koji sam ranije prošao. Bio je dizajniran ne samo da unapredi naše veštine, već da promeni način na koji mislimo, odlučujemo, pa i živimo.

Putovanja i treninzi – Mozaik iskustava

Program je trajao gotovo dve godine. Svakih tri meseca okupljali smo se u različitim evropskim gradovima – od Londona do Praga, od Milana do Marbelje. Svaki susret bio je nova etapa, sledeći nivo “igrice”.

Pre svakog okupljanja dobijali smo zadatke i materijale koje smo morali temeljno da savladamo. Priprema nije bila formalnost – bila je ozbiljna. A kada bismo se sreli uživo, sve se pretvaralo u intenzivne radionice, simulacije, dijaloge koji te pomeraju. Svaki modul pažljivo je oblikovan: liderstvo, vođenje agencije, pregovaranje kao umetnost, finansije, kreativna strategija… pa čak i psihologija.

Ali nije sve bilo u znanju. Bio je to i emotivni, pa i duhovni proces. I neka vrsta unutrašnjeg pomeranja koje ne možeš precizno da objasniš. Jer kada provedeš dve godine sa još jedanaestoro ljudi iz različitih zemalja sa sličnim ambicijama, pitanjima i sumnjama, stvara se posebna vrsta zajedništva. Bili smo ne samo budući lideri, već i saputnici u dubokom unutrašnjem razvoju.

Marbelja – Psihološka radionica kao ritual

Sećam se da je bila rana jesen kada smo se okupili u Marbelji. Grad koji obično zamišljaš kao luksuznu destinaciju za odmor, te sedmice postao je pozornica za jedno od najdubljih iskustava mog života. Psihološki modul vodile su dve britanske psihološkinje. Tihe, smirene, ali potpuno prisutne. Imale su neku vrstu unutrašnjeg autoriteta koji ne dolazi iz uloge, već iz razumevanja.

Iako je napolju bio divan, sunčan dan, konferencijska sala u kojoj smo tog dana radili bila je zamračena debelim zavesama. Pod je bio prekriven mekanim tepisima, a jastuci su bili razbacani po podu, kao da nas je neko namerno pozvao da se spustimo – ne samo telom, već i iznutra. Iz zvučnika je tiho svirala meditacijska muzika. Ležali smo zatvorenih očiju, dok nas je jedan od tih glasova – blag, ali autoritativan – vodio u stanje između sna i jave. Govorile su polako, ritmično, kao da nas uspavljuju, ali i bude na nekom dubljem nivou svesti.

U jednom trenutku, glas je rekao: „Zamislite da se uzdižete iznad hotela. Zatim iznad Marbelje. Pa Španije. Evrope. I na kraju – planete.“ U tom imaginarnom letu, video sam Zemlju odozgo, iz kosmosa. Bila je prelepa, mirna, plava. U tom trenutku, rekao bih da sam bio u nekoj vrsti blaženog transa.

Ali onda se ton promenio. Rečeno nam je da se vraćamo nazad, ali deset godina unapred. Da se spustimo ne u sadašnjost, već u sopstvenu budućnost. Da se sretnemo sa sobom i da vidimo gde smo, šta radimo, ko smo postali. Tada je sve počelo da se menja.

Vizija budućnosti – Susret sa sobom

Kako sam se uzbudjeno spuštao nazad na Zemlju, u toj imaginaciji koja je delovala toliko stvarno da sam je osećao u celom telu, očekivao sam da ću doći u veliku, korporativnu zgradu, u još veću agenciju, sa još više spratova, više timova, sa stotinama zaposlenih koje više ne prepoznajem.

U tom trenutku, to je bilo logično. Već sam vodio najuspešniju i najprofitabilniju kreativnu agenciju u regionu, sa više od sto ljudi i klijentima iz desetak zemalja. Ako idem deset godina unapred, sve bi, valjda, trebalo da bude još veće. Šire. Grandioznije. Ali scena koju sam zatekao bila je sasvim drugačija.

Zatekao sam se u elegantnom, svetlom obasjanom ofisu u Beogradu. Prozori su bili kao stakleni zidovi, s otvorenim pogledom na grad koji je iz te vizure delovao tiši, udaljeniji, skoro nestvaran. Kao da je grad ostao tamo negde dole, a ti si se popeo stepenicu iznad svakodnevice. Minimalistički enterijer, italijanski nameštaj, najnoviji Apple kompjuteri. Tišina, mir i opuštenost. I svega sedam-osam ljudi. Ništa što bi podsećalo na košnicu marketinške agencije koju sam do pre dolaska u Marbelju zvao svojim svetom. Nije bilo užurbanosti, telefona koji zvone, ljudi koji trče s brifinga na prezentaciju. Sve je disalo drugačije. Svi nasmejani, smireni a među njima i sekretarica koja me je pozdravila sa toplinom i rekla da sačekam – „Miša će vas uskoro primiti“.

Ušao sam u Mišin ofis. Svetao, moderno opremljen prostor i  besprekoran red. Na stolu samo jedan iMac sa velikim ekranom, iPad i ništa više. Bez papira, bez fascikli, bez haosa. A za stolom – ja. U belom odelu, nasmejan, spokojan. Prvi trenutak me je potpuno zbunio. Da nisam umro? Da li je ovo neka biznis verzija raja?

Ali čim sam čuo njegov (moj) glas, sve se promenilo. Zvuk mog glasa, ali bez napetosti. Bez sumnje. Autentično moj. Samo mirniji.

Miša Lukić, NEW STARTEGY: „Legenda se ne rađa, ona se stvara kroz neprekidan proces rada” 

Razgovor sa sobom – Ključni uvid

Seo sam naspram sebe – budućeg sebe – i prvo pitanje koje sam izgovorio bilo je: „Gde su svi ljudi?“ Očekivao sam timove, energiju, kreativni haos. A zatekao sam tišinu, red, spokoj.

Budući ja me je pogledao sa blagim osmehom i rekao: “Prodao sam agenciju Publicisu. Otvorio konsultantsku kuću sa partnerom. Radimo drugačije. I srećan sam. Sve ide svojim tokom”. Zastao sam. Nisam znao šta da mislim. Nije to bio scenario koji sam očekivao.

I onda sam postavio pitanje koje mi je u tom trenutku izgledalo važno: „Kako da i ja stignem ovde? Kako da dođem do ovog mesta mira i ispunjenosti?“ Miša u belom odelu se nasmešio i rekao: „Postoji samo jedna stvar koje moraš da se držiš. Ako to uradiš, stići ćeš.“ Istog trenutka sam klimnuo glavom, iako nisam imao pojma o čemu se radi.

A onda je rekao nešto što me je moram priznati baš iznenadilo: „Prestani da koristiš mozak kada donosiš najvažnije odluke.“ Zbunio sam se. Jesam li to dobro čuo? Zar nas ceo život ne uče da razmišljamo, analiziramo, donosimo racionalne odluke?

Ali on je nastavio potpuno mirno, kao da mi je već odgovorio: „Mozak je dobar za svakodnevne odluke. Ali za one velike, one koje menjaju pravac života – moraš da ga isključiš. I da slušaš svoj stomak.“ Bio sam šokiran. To nije ličilo na mene. Ali, istovremeno, to je bio – ja. I u tom trenutku, prvi put sam čuo tu rečenicu iz vlastitih usta: „Treba da slušam stomak, ne glavu.“

On se nasmejao i dodao: „Ako želiš da budeš i uspešan i srećan – a glupo je biti uspešan i nesrećan – moraš da osluškuješ svoj unutrašnji glas. I taj glas čuješ tek kada sve drugo utihne. Kad se buka u glavi smiri.“ Pogledao me je i na engleskom rekao: „Be yourself — I ne plaši se ničega.“

Povratak u sadašnjost – meditacija se završava

U sledećem trenutku, glas psihološkinje nas je počeo polako vraćati. Ton joj je bio mekši, ali siguran. Pozivao nas je nazad. Tiha muzika još je svirala. Oči su mi bile zatvorene, ali sam osećao kako se svetla lagano pale. Kako se prostor u kojem sam ležao ponovo pojavljuje oko mene.

Polako smo se „budili“, svako u svom ritmu. U prostoriji je vladala tišina koja je imala gotovo sveti prizvuk. Niko nije žurio. Niko nije progovarao. Kao da je svako poneo iznutra nešto previše važno da bi se odmah pretvorilo u reči.

Na podu, pored svakog od nas, ležala je razglednica sa motivom kamenčića složenih jedan na drugi. Na njoj nije bilo teksta, samo prazna bela površina i adresa – naša sopstvena. Pored razglednice – olovka. Psihološkinja nas je zamolila da napišemo poruku sebi. Ne racionalnu, ne ispravnu. Nego onu koju smo čuli iznutra. Od sebe u budućnosti.

Uzeo sam olovku, ali sam zastao. Prva misao koja mi je prošla kroz glavu bila je ona radikalna: „Isključi mozak kad je najvažnije.“ Ali mi je delovala previše direktno. Možda čak i grubo. Nisam bio spreman da to tada napišem. Na kraju sam napisao samo dve reči — Be yourself.

Razglednice su sakupljene i poslate poštom. Sedam dana kasnije, dobio sam razglednicu od sebe. Bio je to neobičan trenutak. Priznanje nečega što se dogodilo negde između stvarnosti i podsvesti i što je ostavilo trag koji sam tek kasnije shvatio.

Godinama kasnije – stvarnost potvrđuje viziju

Godina je bila 2018. Nalazio sam se u potpuno novom prostoru – ne samo fizičkom, već i životnom. Otvorio sam konsultantski ofis sa svojim partnerom na Novom Beogradu, u zgradi tačno preko puta Palate Srbije. Stakleni zidovi, sjajan pogled, enterijer uređen sa pažnjom prema svakom detalju. Italijanski nameštaj, besprekorna estetika, najnoviji Apple kompjuteri na stolovima. Bio je to jedan od najlepše sređenih ofisa u Beogradu, ali ono što ga je činilo posebnim nije bila forma, već osećaj.

Tog dana, kada sam prvi put seo za sto u toj kancelariji, nešto me preplavilo. Osetio sam da sam već bio ovde. Ne fizički, već mentalno, vizuelno, emotivno. Vratio mi se onaj trenutak iz Marbelje. Slika iz meditacije više nije bila imaginacija. Postala je stvarnost. Sve je bilo tu: prostor, atmosfera, svetlost, mir… Nije bilo stotinu ljudi. Bio je mali tim. Ali svaki od njih je bio tu sa razlogom. I što je još važnije – ja sam bio tu, celovito.

Tada sam razumeo, ta scena koju sam video pre jedanaest godina nije bila predikcija. Bila je putokaz. Nije mi prikazala šta će se desiti, već šta se može desiti, ako budem imao hrabrosti da slušam. Ne druge. Ne tržište. Ne logiku. Već sebe.

I tog dana, 2018. godine, znao sam: nisam stigao tamo gde sam planirao. Stigao sam tamo gde je trebalo da budem.

Refleksija – kada ti se slika iznutra konačno otkrije

Trebale su mi godine da razumem šta se zaista desilo tog dana u Marbelji. U početku sam sve to pripisivao dobrom treningu, snažnoj sugestiji, možda čak i zamci imaginacije. Ali danas znam, to nije bila slika koju mi je neko servirao. Bila je to slika koju sam već nosio u sebi. Samo mi je konačno data prilika da je vidim.

U psihologiji postoje različiti modeli koji objašnjavaju ovakve fenomene. Jung je govorio o „Selfu“ – ne kao idealizovanoj verziji sebe, već kao našem najdubljem, celovitom biću koje uvek zna kuda želi da ide. Samo što mi to često ne čujemo, jer slušamo sve drugo. Taj unutrašnji Self nas tiho, ali uporno vodi ka nečemu što nas čini celima.

Antonio Damasio je dokazivao da telo zna pre nego što zna mozak. Da ono što nazivamo intuicijom – taj osećaj u stomaku – nisu prazna mistika, već neurološki tragovi emocija i iskustava. Najvažnije odluke ne donosimo racionalno, već visceralno. A često ih potom samo logički opravdavamo.

Viktor Frankl nas je učio da smisao nije nešto što nalazimo, već nešto što stvaramo. I da naš život dobija snagu tek onda kada u njega unesemo odgovornost prema sopstvenoj istini. Ne onome što svet očekuje, nego onome što duboko u sebi znamo da jeste naše.

Zato je prvi korak – osvestiti kuda idemo, čak i kada ne hodamo svesno. Videti gde nas naš nesvesni kompas vodi i zapitati se: da li je ovo zaista moje? Ako jeste treba ga podržati. Svesno, hrabro, potpuno. Jer čovek koji ne ume da sluša sebe, postaje laka meta šapata svih drugih.

Poučen svemu ovome, kad se danas nađem pred važnom odlukom, više se ne pitam šta da radim. Isključim mozak i verujem svom stomaku. I ne tražim više najvažnije odgovore u brojkama, analizama, savetima. Tražim tišinu. Jer tek kad sve utihne, ponovo čujem svoj glas iz Marbelje. Smiren, jasan i nepogrešivo moj. I tada znam…nisam izgubio kompas. Još uvek idem putem koji mi je pokazao onaj najvažniji susret u životu.

Saznajte sve o dešavanjima u biznisu, budite u toku sa lifestyle temama. PRIJAVITE SE NA NAŠ NEWSLETTER.

Izvor: BIZLife